PROMOCIJA KNJIGE "PRIČE S KARAKTEROM I KARAKTER BEZ PRIČE"

Kratka priča "Plural" iz knjige "Priče s karakterom i karakter bez priče"

Plural

 

 

Oblaci su te večeri bili nalik pogužvanoj svili. Skrivali su mesec kao satenska haljina bujno poprsje dame koja je naslonjana na doksat  gledala u noć.

Spazio sam je čim smo se okupili na večeri. Njene bademaste oči bile su mi poznate ali nisam nikako mogao da se setim odakle. Sedela je na suprotnom kraju velikog stola daleko od mene i nije mi ostajalo ništa drugo do da strpljivo čekam da se posle večere uputi na terasu. Znao sam da hoće. Prišao sam joj s leđa, imao sam mirišljavi tompus međ' prstima i nonšalantno sam došetao u stilu zavodnika iz prošlog veka. Nije imalo smisla da izigravam klinca kada su moje telo i lice odavali zrelog čoveka i pomalo rasejanog umetnika sa bradom.

Znao sam da se dopadam baš takvim ženama kao što je ona bila. Ne, nije to bila nikakva posebna kategorija, jednostavno sam se dopadao ženama koje su bile same za sebe nekako nepripadajuće. Ni društvu ni običajima već samo i isključivo sebi. Čini mi se da je to bila nevidljiva nit koja me je uvek vukla baš takvim ženama. Bio sam razveden drugi put u trenutku kada sam se sreo sa Ljerkom.  Ostatak večeri proveli smo zajedno pa smo i kući krenuli mojim autom. Nikada nisam navaljivao niti insistirao na bliskosti. Zavodio sam ženu lagano, sve do časa kada bi ona bila spremna da mi se prepusti. Time sam obezbeđivao sebe da ne budem odbijen a i po prirodi sam bio strpljiv čovek pa mi ta igra nije padala teško. U njenim očima te večeri video sam da mi je konačno odredište baš tu, video sam smiraj dana kako se polako potiskuje u noć bez želje da se ponove podigne magla i mrak i svane novi dan.

-„Imaš crne oči.“, rekoh joj tiho. Klimnula je glavom kao da bi se složila sa svime što bih ja rekao.

-„Sećaš li se večeri kada smo se prvi put sreli?“, upitao sam je, „Stajala si i gledala u noć...“

-„Čekala sam tebe.“, osmehnula se punim nakarminisanim usnama.

Sutradan smo išli zajedno na groblje, bio je veliki prznik koji smo oboje poštovali. Kupio sam veliki buket žutih ljiljana za pokojnu bivšu suprugu. Zajedno smo postojali uz grob a onda se ona sagla kako bi počupala travu koja je nicala između dva betonska poklopca.

-„Vidi koliko je uporno ovo čudo od korova!“, reče mi...

Zagledao sam se u sliku svoje bivše žene na spomeniku i tek tada video da ima iste oči kao ti. Strašno mi se vrtelo u glavi i stezalo me u grudima. Vukao sam te za haljinu dok si mi okrenuta leđima čeprkla nešto oko cveća. Stropoštao sam se tu između svoje dve žene....

Nikad bliži onoj koja je tu počivala.

Kratka priča "Gastronomija mog detinjstva" iz knjige "Priče s karakterom i karakter bez priče"

Gastronomija mog detinjstva

 

Kao kapi vode ka slivniku, slivao se svaki dan tog leta u nepovrat. Mogao sam imati dvanaest ili trinaest godina. Znam to zasigurno, jer kuma Živana beše još u selu. Svake nedelje pravila je krofne, one velike i šuplje što mirišu na rendanu koru limuna. Nikad posle nisam jeo takve. A verujem da ih nije ni pravila tamo gde se odselila.

To leto bilo je drugačije po mnogo čemu.

U selo su se doselile dve sestre jer je njihov otac lekar dobio premeštaj. Selo je tu vest dočekalo ko ozebli sunce. Što se mene tiče, nisam tome ni pridavao značaj u početku, a nisam imao ni kad od silnog jurcanja sa decom iz ulice za krpejačom koju smo od ujutru pa dok se ne smrkne pikali  između dva od dasaka napravljenih golova sa razapetom ribarskom mrežom na njima.

Upoznali smo se ispred crkvene porte, primetio sam da me je više puta pogledala ali

sam se brisao oko usana sve misleći da sam musav od kuminih krofni. Nedeljom se jela pečena riba kako i priliči malom ribarskom selu gde su svi bili alasi. Bilo je i riblje čorbe prošarane ikrom i alevom paprikom koja se presijavala kao bakar u masnom loncu.

Te nedelje ustali smo rano kako bi ulovili što više ribe jer se spremalo i za majstore koji su zidali pomoćni deo kuće mog ujaka.

Još nije ni svanulo kad zabacismo mreže. Odbljesak neba na vodi raspirivao je moju

dečačku nestrpljivost. Tada se praćaknuo i odmah sam video da je krupan šaran tog jutra odvojen iz skrovitog rečnog dna zbog svoje radoznalosti. Krljušt mu se caklila na tek izlazećem suncu i uzalud je otvarao usta i udarao repom, bio je plen.

Ponosno sam ga nosio u ruci dok smo se vraćali kući sa ulovljenom ribom. Baš tada

naišle su doktorove ćerke i tako me gadljivo pogledom streljale, dok se moj izraz od

ponosa pretvarao u želju da me zemlja proguta.

Nisu mi se javile prošle su pored mene kao da me nema. Dok su za ručkom udarale kašike o tanjire, velike šaranove oči na odsečenoj glavi gledale su me netremice. Baš tada je jedan od radnika masnom rukom izvadio glavu u svoj tanjir i počeo da zubima i usnama siše sve sa kostiju. Nisam mogao ništa da okusim.

Odjurio sam do reke i dugo sedeo nesvestan da me jedna od sestara posmatra iz prikrajka, osmehnula mi se i ja sam shvatio da ipak više volim devojke nego ribu, iako je moj ujak tvrdio da se to ne razdvaja.

 

priča iz knjige "Priče s karakterom i karakter bez priče" "Njeno visočanstvo Pravda"

Njeno visočanstvo Pravda

Gospođa Pravda bila je udovica.

Šta će jednoj Pravdi gospodin Opravdanje?!

Oduvek je znala da će joj bez njega biti lakše, i sa samom sobom i sa

drugima.

Imala je ona svoje ljubavne avanture, kako da nije. Pre braka a mnogi

šapuću i za vreme braka.

Mladi gospodin Koristoljublje, matori Milion pa moćni gospon

Zločin i još mnogi drugi. Ne bi dugo marila za njima, samo je uvek i

svuda pokazivala ko je glavni.

Žene su je prećutno mrzele i zasigurno je tu kolo vodila gospođa

Zavist. Njeni zavisnici bili su čvrsto vezani za nju ali se ona ipak

plašila da otvoreno pokaže svoju netrpeljivost gospođi Pravdi. U

toj igri nekako su decenije prolazile bez ikog ko bi se sa njom

ozbiljno uhvatio u koštac,

A boga mi i Pravdine prijateljice, bar su se same tako deklarisale,

Gospa Sujeta ,Korupcija i Krađa nisu imale ni malo želje da joj se

suprotstave i kada se ne bi slagale sa njom...pssst da ne čuje Zlo.

Ono je još malo da se ne pokvari!

Pravda na njih nije obraćala pažnju, ćutke je vladala sigurna u sebe,

sve do dana kada se zaljubila u mladog gospodina Zlog koji je

izrastao u prelepog mladića. Potpuno je poludela za njim, nije

birala način kako će ga odobrovoljiti i činila mu je sve kako bi uvek

bio uz nju.

Išli su zajedno svuda, u operu i na suđenje, u bolnice, na

dobrotvorne manifestacije i političke skupove…

Gospođa Pravda uvek ga je predstavljala kao svoju dobru nameru koja

se eto pretvorila u gospodina Zlog.

Nije ni posumnjala da joj niko više ne veruje. Gospodin Zli šepurio

se kao svako razmaženo i prezaštićeno dete. Niko više nije mogao

da ih razlikuje. Postali su jedno kao u ljubavnoj sagi bez kraja i

početka.

kratka priča "Sve što dođe mora i da prođe" iz knjige "Priče s karakterom i karakter bez priče"

Sve što dođe  mora da prođe

 

Tog dana bila je užasna sparina i sunce je pržilo skriveno ispod oblaka. Oko podne, Ilija  sede na kauč u letnjoj kuhinji, osloni se na  naslon sa desne strane i zaspa. Uzalud smo  tresli njegovo telo,  Ilija beše zaspao zauvek.

Bila je sredina leta kad je umro Ilija. Starac od sedamdeset  leta, mogao je poživeti još koje leto ali, ujna požuri da kaže : „Umiru i mlađi, lepa je to starost!“

Celo selo u podnožju planine sjatilo se u kuću još istog popodneva da izjavi saučešće. Ilija je bio od viđenijih ljudi i znali su ga i iz okolnih sela. Glas se širio munjevitom brzinom i narod je  navirao a, strine su kuvale kafe i nasipale rakiju za pokoj duše. Crni Ilija jesenas je pekʹo tu rakiju ne sluteći da će je služiti za njegov parastos.

Skloniše nameštaj po ćoškovima sobe sa ulice, a na sredini staviše mrtvački pokrov na manji sto. Seoski berberin sredio je deda Iliju za tu priliku, štricnuo mu brkove a kosu zagladio na razdeljak. Kovčeg je bio otvoren tako da su  svi mogli da ga vide poslednji put. Ruke su mu bile prekrštene na trbuhu i spazih da nema burme na desnoj ruci. Ujna je uhvatila moj pogled, povukla me za ruku u  kraj: “Skinuh je da ga zbog dva grama zlata ne otkopavaju bitange.“ Šapnula mi je na uvo. Ćutao sam iako sam znao da će je već sutra prodati kao lomljeno zlato u varoši. Nikad je nisam voleo. Bila je od onih žena koje bi svakom našle manu a da pritom sopstvene nisu želele da vide. Bila je sebična i džangrizava ženetina.

Izneli smo kovčeg nas šestorica braće od ujaka i tetaka. Ćutke i u koloni krenusmo putem groblja koje je bilo iza deda Ilijine kuće, na kraju sela.

Sahrana beše kao i sve druge. Žamor okupljenih ljudi i pevanje opela, panaija u kuglicama i rakija u plastičnim čašama sabili su mi tugu u oči, a ona je kapljala  bez ikakve grimase na licu i slivala se niz obraze.

Oni najbliži prijatelji i rođaci došli su na daću pokojniku posle sahrane. Žene su iznosile ovale pune hrane na sto. Nisam mogao ni zalogaj da progutam. Rakija je već nekako klizila. Vrućina je i uveče bila nesnosna pa su se muve nakupile iznad stola privučene mirisom hrane.

Sedeo sam u čelu stola pušio cigaretu za cigaretom i pio, kad je Radiša moj stric seo do mene.

Desnim dlanom tresnuo me je po leđima da sam se nakrivio na stranu.

- Sine moj, nemoj se sekirati badava.

- Vidiš, leto je došlo posle hladne zime, alʹ i ono će proći, ostaće sećanja Sve što dođe mora i da prođe, tako i naš Ilija. Ko se rodio mora i da umre!, završio je rečenicu kao neku odu za dedu.

- Kad se čovek rodi njemu se odmaʹ otvori rupa u zemlji i čeka ga, dodala je ujna

Pogledao sam je preko dima cigarete uporno misleći gde li je ta njena rupa da je odnesem do nje.

Zbirka kratkih priča "Priče s karakterom i karakter bez priče"

Kratke priče na jednoj strani 

short stories on one page

iz recenzije...

Jelena Simonović Dilber

Autori koji imaju dar da u malo reči kažu mnogo toga danas ostvaruju veliki uspeh. Jedna od njih je Željka Bašanović Marković, koja je svoja dosadašnja ostvarenja na ovom polju utkala u svoj književni prvenac i literarnu scenu počastila svojom zbirkom ni manje ni više nego sa 332 priče pod naslovom Priče sa karakterom i karakter bez priče...

U ovim čitljivim i jednostavno napisanim pričama, tako da nam se čini da je pisati lako, iako nimalo nije,uhvaćeni su trenuci zaustavljeni u vremenu, isečci jednog (ne)običnog dana iz života likova ili ispričane na svega jednoj stranici čitave sudbine i nagoveštena najdublja stanja koja se zauvek urezuju u pamćenje čitalaca. Slikoviti opisi prirode, tople, nabujale emocije koje ponekad zamuti blaga, a ne opora ironija, neočekivani obrti i često nadohvatna, zamalo izmaknuta sreća, ovu zbirku čine pristupačnom svakom a dovoljno suptilnom da se svako od nas u njoj može pronaći...

Neke od ovih priča su iskazane u svega nekoliko rečenica čineći crticu, najmanju prozno-narativnu jedinicu u kojoj se sažetošću forme ističe još jača poruka napisanog. Neke se protežu na par strana koje bez uvoda gađaju centar radnje, gradeći sopstvenu kompoziciju, likove, kulminacije i rasplete sa jasnom poukom na kraju. Ispričane su iz perspektive oba roda i obavijene čestim osećanjima tuge, apatije, izgubljenih nada, teskoba u sparnim danima i nostalgijom za nekim lepšim davno prohujalim vremenima. I kao što sam naslov kaže, svaka od njih nosi po jedan psihološki izvanredno obrađen karakter, čija je priroda uvek na nekom testu ličnosti, prekretnici i važnim životnim dilemama i odlukama na kojima neretko podbace i svojom nekarakternošću ostavljaju oporu sliku poništavanja priče o sebi...

Ljubav je česta tema na ovim stranicama. U njima se govori o najintimnijim detaljima iz bračnih postelja i dana kada se posle svađa supružnici osećaju laki kao pero, ljubomora, razvoda i napuštanja, slobode i novih početaka ali i potragama za onom drugom, tako važnom polovinom u životu koja neretko završava razočaranjem i izgubljenim nadama jer ona koja je simbol želje, privlačnosti i strasti već pripada nekom drugom.

Odsustvo ljubavi u bilo kom obliku se naslanja na još jednu zastupljenu temu- usamljenosti i otuđenosti, tako čestu i prisutnu u savremenom svetu. Ona se skriva kako u starosti kada se čeka neko svoj, u neizlečivoj bolesti kada se produžetak života tako grčevito i jako želi, u gluvoj tišini kuće koja se plete oko duše kao paučina, tako i u mreži ljudi po punim autobusima i ulicama na kojima samoća tek nakratko ispljune svog zatočenika. Iz nje kao simbol izrasta čovek bez imena, u bezimenoj ulici koji samo klima glavom na pozdrav a koji će u ovoj knjizi živeti onoliko dugo koliko ga  ćitalac bude budio i koliko mu dozvole u svakodnevnom bacanju u bazen pun krokodila...