.jpg)
Iznenadni gost
Sluša šum svog dlana dok prelazi šakom po starim drvenim vratima kuće kojoj oronula fasada još spolja daje naznake da se unutra razlivaju plesan i vlaga kao šminka stare dame koja pokušava biti doterana i mlada. I ranije je tuda prolazila ali nikada nije skupila dovoljno hrabrosti da bi ušla u zdanje, među hladne, memljive zidove.
Dugo stoji na pragu i pogledom
ispituje unutrašnjost. Čkilji jer joj dnevna svetlost zaslepljuje vidik u totalni
mrak i nekoliko trenutaka ne razaznaje unutrašnjost.
Najzad pravi korak u napred i
u dva poteza već je na sredini prostorije.
-Zdravo kućo!, izgovara poluglasno.
Starica koja sedi u uglu sobe
naglo ustaje. Nije očekivala da će joj neko upasti u kuću.
-„Koga tražite?“, upita starica
kose skupljene u rep i u širokoj košulji kojoj je falilo dugme kod vrata. Imala
je mrlju na levoj strani nešto nalik pljuvački.
-„Uđite slobodno!“, nastravi
starica, ranije je škripala kvaka na ulaznim vratima pa sam bar znala kad neko ulazi.
Odnedavno sam je namazala parčetom slanine
pa je nečujna, reče pomalo se osmehujući iznenadnoj gošći.
Gošća se nakašljava da je grlo
ne bi izdalo.
-„Moja porodica je nekad posedovala
ovu kuću, bilo je to davno, ali nisam zbog toga došla da vas teram iz nje.“Napravila
je pokret rukama kao da moli staricu da joj oprosti što joj je upala tako.
-„Meni je svejedno!“, reče neobavezno
starica. Ova ili ona rupa meni je nebitno, samo da sklonim glavu negde po noći ili
kada pada kiša i veje sneg.
-„Sećam se ja vašeg dede“, nastavila
je starica.
-„Pre ovog zadnjeg rata radila sam po nekad u nadnici u njegovom vinogradu, onog dole nadomak pruge. Sad više niko neće zemlju da obrađuje, a mnogi su napustili ovu varoš!“ Rekla je pomalo tiho ove zadnje reči.
-„A da, ja sam Negica. Malo se
i vas sećam kao kroz maglu, pa vi ste bili dete u to vreme.“
Gošća je klimala glavom i okretala
se po prostoriji kao da nešto traži.
-„Nemate ni vodu ni struju, izgovori
kao da to nije bilo očigledno.“
Strarica je ćutala i tražila
nešto po torbama koje je kao svaki prosjak držala oko sebe.
-„Evo ovo sam našla kada sam
došla u ovu kuću. Bilo je sakriveno iza kredenca u kuhinji, tamo dole, i pokaza
rukom ka prostoriji.
Pružala je neki najlonski zamotuljak
ka ženi.
-„Uzmi slobodno, ja pređoh na
ti, izvinite:“
Žena je samo klimnula glavom.
Kada je odmotala kesu videla
je da su to munđuše njene bake sa malim crvenim rubinom u sredini. Nasmešila se.
„To su bakine…ja ću vam dati
novac što ste mi ih dali“
Starica je odmahnula glavom.
Ne, ne treba, ja bi ih prodala davno da mi novac nešto znači.
Iza njih je stajao šporet na
drva i četvrtasti sto na klimavim nogama, kauč sa pokidanim jastucima, prljav i
prašnjav i mali tabure sa pocepanim sedalom.
„Hoćete kafu?“, upitala je starica
i pokazala rukom na kauč kako bi žena sela.
Žena gadljivo odmahnu glavom,
u grlo kao da joj je bila sasuta gomila pomija.
Okrenula se oko sebe, na zidovima
su bile stare fotografije ljudi kojih se nije sećala.
Odjednom je osetila grižu savesti
pomešanu sa tugom. Nepovezano je počela da priča starici kako ne živi u varoši već
neko vreme ali dolazi s vremena na vreme uglavnom nekim poslom. Starica je samo
pila nešto iz plastičnog lončeta i gledala u stranu. Klimala je glavom kad god bi
žena napravila stanku između rečenica. Bile su tako usklađene kao simfonijski orkestar
i dirigent.
Žena je odjednom rukama uhvatila
kolena i podigla se sa kauča. Soba je počela da je guši i samo se izvinila starici
i krenula ka vratima isto onako iznenada kao što je i došla.
Starica je ustala i zaglavila
drvenu kajlu ispod vrata kako niko ne bi mogao da joj bane ovako kao iznenadna gošća.
Vratila se u svoj ćošak i glavom
oslonjenom na zid zadremala.
Daleko od stvarnog sveta, zaglavljena
vrata delila su je kao stoleća njenu gošću od predaka.
Kada se probudi misliće da je
sve sanjala, ovde u ovoj rupi nekadašnjeg tuđeg, boljeg života koji su njeni pravi
vlasnici odbili da prime na imovinskoj raspravi nezadovoljni raspodelom imetka.
Slatko je spavala jer njoj je
bilo svejedno, niti je to bio njen život niti njena kuća. Njena duša bila je puna
uprkos nemaštini u kojoj se nalazila.
Lakše je kad čovek nema ništa,
mislila je , nema šta ni izgubiti. Sutra ide dalje, odlučila je, pa gde je noć zatekne,
jer noći su ničije i svačije.
