Zavičajni izvor
Izvor
je bio baš daleko od glavnog puta i naše kuće. Dok smo
se spuštali pa opet peli do njega, nigde kraja a upekla zvezda, što bi rekli ovdašnji
selјaci. Imali smo vremena da razgovaramo, ali smo ipak ćutali. Nogu pred nogu išli
smo po prašini, neasfaltiranim putem koji su lјudi probili preko šipražja i neobrađenih
njiva. Uz izvor stajala je mala kapela u čijem je središtu bio bunar želјa pun novčića.U
celoj okolici znalo se da ispunjava želјe ili su bar lјudi koje muči neki veliki
problem verovali u iscelјenje. A u šta sve čovek nije sklon da poveruje kad ima
neki problem?! Legenda kaže da su u davna vremena žene tu prale veš. Udarale su
pratlјačama iz sve snage i sve je mirisalo na bukov lug. Kace u kojima se veš kiselio bile su do metar
duboke i mlada ženska tela ugibala su se na njihovoj ivici dok su tako nagnute crvenim
golim rukama do lakata vadile zaprlјan, mokar veš. Jednom se jednoj od tih pralјa
dete udavilo strpavši kamenčić u usta dok je ona ispirala beli veš na izvoru. Niko
nije primetio niti čuo krklјanje deteta. Našli su ga kada je već bilo modro i nepomično.
Nekako od tog događaja izvor je postao mesto na kom kao da je strujala neka posebna
magija. Kao čovekov otisak u netaknutoj prirodi. Pričalo se da se u ponoć iznad
izvora, visoko na nebu pojavlјuje dečiji lik sa oreolom iznad glave i svakom ko
se tu zadesi proriče budućnost. Zbog toga
su na tom mestu meštani podigli kapelu i pozvali popa da je osvešta. Bunar je kažu,
sam od sebe nastao i tek mnogo godina kasnije su ga pretvorili u bunar želјa. Moj
dalјi brat i snajka došli su ovde jer nisu
imali dece, evo već deceniju otkako su u braku. Ta nemogućnost urušavala ih je svakoga
dana ko malјem da ih je sabijala u zemlјu i sad ne znam da li im je još možda teme
virilo iz nje. Godinama su obilazili manastire i svetilišta kako u zemlјi tako u
inostranstvu. Verujem da im je ova kapelica u našem zavičaju još jedina nada ostala.
Kada smo konačno stigli na utabanu vlažnu zemlјu blizu izvora, pokazah im rukom
da je to ono zbog čega smo došli. Nisam ulazio sa njima unutra, odlučih da ih sačekam
ispred.
„Nikada ih nisam pitao šta se unutra zbilo!“,
rekoh devojci od dvadeset godina koja me je radoznalo gledala pravo u oči.„Ali evo,
vidiš da si tu! Znači da je zavičajni izvor pomogao!“ Osmehnula mi se očima crnim
kao ugalј. Ni za živu glavu joj ne bih rekao da je usvojena šest godina pre nego
su joj posvojeni roditelјi poginuli. Odgajao sam je kako sam smatrao da treba, kao
svoju. I bila je moja. Želeo sam da je pričom o čudotvornom izvoru vežem za zavičaj.
Jer, šta je lјubav nego iskreno verovanje koje se zalepi za čovekovu dušu kao komad zemlјe rodne grude za cipelu posle kiše,
i ne da mu da zaboravi odakle je krenuo bez obzira gde će stići, i kakav će trag
ostaviti.
