Marinkova posla
Ponekad izgleda da čovek umre baš onda kada mu se počinje živeti.
Ova priča je svedočenje istog.
Marinko je vozio motore u krugu smrti.
Ali život je izgubio na autoputu, pod točkovima šlepera.
Njegova verenica doživela je nervni slom, majka se na vreme bila upokojila, dok su stotine obožavateljki palile sveće duž cele Šumadije.
Marinko, crni sine govorila je baka Draginja koja je bila po malo vidovita, bićeš sve a ništa nećeš moći da nazoveš svojim....
Jedino je muk u srcu razumeo to, još one večeri kad je prevario ženu prvi put.
Kasnije je to bio zagarantovan ritual.
Prevara kao vožnja po krugu smrti.
Život se zaštitnički nadvio nad Marinkom taman da se navikne na zadovoljstva koja daje i šakom i kapom kad hoće.
Izmakao mu je baš te večeri kad je poverovao da mu nema ravnog.
Život je sujetan gospodin koji neposlušne obara na popravni, samo i ti popravni nekad budu popovi dani.
Čulo se samo,pomiluj...pomiluj...
Stapao se ženski vapaj i popovski hor.
Za Marinka bilo je svejedno, Boga je već video.
