KOLEVKA
Stari kažu: "Kakva te kolevka zaljulja, takva te motika zakopa."
Naše selo je toliko malo da se ni pokojniku ne vraća čak ni pod zemlju u njega.
Kuća u kojoj sam rođen blizu je reke Skrapež ponosa svih meštana Glumača, malog sela sa brdima i kosinama severno od Požege. Moje detinjstvo bilo je bezbrižno dok sam bio pod okriljem sela i išao u dvogodišnju seosku školu.
Igre na potocima zamenili su mi na prečac velikim gradom.
Imao sam devet godina kad su me upisali u treći razred osnovne škole u Požegi.
Onako bosonog utrčah pravo u cipele dva broja veće. Moji su prodali kravu da bi me spremili.
Odveli su me u školu rođaci koji žive u gradu.
Pokazali mi učionicu i upoznali sa učiteljicom. Blaga i prijatna žena blajhane kose koju do tad nisam viđao. U selu su se žene retko farbale.
Mali, naivan i zbunjen ostao sam sam.
Časovi su trajali do popodne. Tog prvog dana jedva me je mesto držalo. Sve sam gledao i upijao ali nisam imao mira, čak mi je pomalo bilo i dosadno.
Velika škola na dva sprata sa puno učionica i đaka bila je za mene kao svemirski brod, ali umesto da poletim nekako me je sabijalo svo to prostransvo zatvorenog prostora.
Da protegnem noge pitah da li mogu da odem u wc. Učiteljica mi je dopustila i ja izađoh.
Tek kad sam krenuo da se vraćam shvatih da ne znam koja je moja učionica.
U panici otvarah sva vrata redom ali nepoznata lica koja sam viđao pojačavala su moj strah i paniku.
Zaboravio sam i koji sprat je bio pa sam tako tumarao sam po školi.
Već na ivici plača otvorih vrata iza kojih konačno ugledah moje odeljenje....
Onako isprepadan izlanuh se rečima: "Tuj si Žujka, krvavu ti neđelju!"
Svi su se smejali učiteljica nije mogla da ih smiri....
Od tog dana svi su me zvali seljačić Žujka.
Patio sam za Glumačom i u toj patnji postao sam građanin drugog reda.
Selo me nije htelo jer me je grad iskvario a grad je tvrdio da nisam dovoljno pokvaren da ne budem seljak.
U toj bici opet sam se izgubio.
Niđe vrata, krvavu ti neđelju...
