Zagrljaj

Kratke priče na jednoj strani 

short stories on one page

Objavljeno na sajtu "Čudo"

Zagrljaj

 

Otac je znao da pravi male svirajke od vrbinog drveta. Koliko su samo

jako pištale!

U dugim šetnjama po prirodi kada bi pravio pauzu od sezonskih poslova

ili mu dojadili, samo bi me mahanjem glave pozvao i krenuli bismo uz brdo

koje je provirivalo iza naše kuće.

Odsekao bi mladu i zdravu vrbovu granu dužine desetak centimetara. Na

trećini bi je prosekao kružnim pokretom peroreza i time isekao samo koru

vrbe. Zatim bi izdubio rupu kroz koju će kasnije izlaziti zvuk. To bi uradio

jako pažljivo, najpre vertikalno pa polukoso sve dok ne bi zasekao celo parče

drveta. Kraj pištaljke bi isekao koso tamo gde će biti pisak.

Lagano bi držaljom peroreza kuckao po kori drveta sve dok ona ne bi

popustila i odvojila se. Onda bi lako svukao samo koru kao nepotreban

džemper koji bacim sa sebe posle škole kad uđem u toplu sobu.

Kada bi završio, predavao bi mi je sa ponosom u topao dlan. Ja bih duvala

kao u pištaljku iz sve snage, dok se pisak prostirao duž njiva. Gore uz put

vijugala je pruga, a ja sam trčeći dolazila do tunela da bih dugo slušala eho

nove svirajke koji se prelamao činilo mi se po čitavom okrugu. Verovala sam

da od tog zvuka i ptice prestanu sa cvrkutom.

Otac je išao za mnom obično grickajući vlat trave koja bi poskakivala u uglu

usana dok je hodao.

Nikada nisam naučila da pravim svirajke a otac je govorio da to ni ne

treba da uče devojčice. Danas, mnogo godina kasnije kada njega nema i ja

odavno nisam ona devojčica, često odem do brda na kome se dosta toga

promenilo. Selo se proširilo pa su nikle neke nove kuće, a oranica je sve

manje. Osluškujem cvrkute ptica i uvek kao da čujem zvuk one vrbine svirajke.

Tad sve drugo utihne da ne remeti zavičaj dok me grli svojim zvukom.

Puževa pesma

Kratke priče na jednoj strani

short stories on one page

objavljeno na sajtu "Čudo"

Puževa pesma

Po putu se sluzavo gegao puž. Veliki i impozantan s kućicom. Nekada su deca pevala: “Pusti puže rogove, da oremo dolove ako nećeš pustiti ja ću tebe ubiti, sekirom po glavi na zelenoj travi…”

Tri dečaka prolaze pored njega u kratkom vremenskom periodu.

Prvi je debeo i majica mu tesno izmiče sa stomaka čak ni tregeri ne mogu da je zadrže. Odlazi žurno ali deluje nekako više trapavo zbog svog izgleda. Puža je samo okrznuo pogledom. On ionako nije za jelo, a nije ni za zabavu ili igru.

Drugi dečak prolazi ivicom puta cupkajući s noge na nogu i zviždeći neku veselu pesmicu. Ima mršave i krive listove s kolenima u krastama koje izviruju iz bermuda tik iznad njih. Ugledavši puža približava mu se i nekim tankim prutom prevrće ga po putu.  Puž je sada u kućici i klapara po asfaltu. Dečak odlazi svojim putem.

Nije prošlo mnogo, sredinom puta uz samu belu liniju koja razdvaja dve trake, ide treći dečak sav nalickan i uredan toliko da nervira. Razdelјak kose tačno mu je po sredini.Ni dlaka levo ni dlaka desno viška. Cakli očima i širi zenice kad ugleda puža, zamahnu nogom i šutnu ga toliko daleko u šumu kraj puta da verujem da mu nije bilo dobro ako je kojim slučajem i preživeo. Nalickani odlazi niz drum ne gubeći vreme.

Tri decenije kasnije na istom onom mestu sva trojica se kriju po šumi a da toga nisu svesni. Zaziru jedan od drugog i mrze se uprkos tome što se ni ne znaju. Rat je i svi se plaše svakoga. Osećaju se nezaštićeno kao onaj puž što je onomad lutao drumom. Plaše se i oni onih koji dolaze drumom. Odozgo avion kruži i ako bi izbacio samo jednu, samo jednu raketu, cela šuma bi bila sravnjena i u plamenu.

Najgore je kad zavisiš od tuđeg poteza ruke ili  noge, bilo je poslednje što je pomislio treći nekadašnji dečak dok se šuma pretvarala u veliki crni oblak prašine.

Sve se raspuklo u paramparčad kao puževa kućica.

Životni trener

Kratke priče na jednoj strani 

short stories on one page

objavljeno na sajtu "Čudo"

Životni trener

 

 

Tri kuće u nizu jedna uz drugu, priljubljene, kočoperile su se na jakom jutarnjem suncu kada sam prolazio tuda. Imao sam debeli zimski kaput i nisam mario što mi je bilo toplo. Otkopčao sam se i išao veselo žmirkajući u pravcu sunca. Žurio sam na sastanak ali misli su mi pratile okoliš bez obzira na tremu od neizvesnosti pratio sam svako drvo, cvet, kuću i prolaznika. To me je smirivalo i davalo podršku da je dan ko stvoren da mi konačno krene od ruke i dobijem posao. Sinoć sam pročitao pravila iz neke knjige saveta i psihičke pripreme za nastup na kastingu za posao. Obukao sam se po savetima stručnjaka i dobro zapamtio kako da držim ruke i nastupim samouvereno ali ne i pretenciozno, šta smem reći i koje odgovore da izbegavam. Floskule su mi uskovitlale mozak i nisam mogao da se odlučim koja mi je od koje bolja i koja je ona prava, i može da mi pomogne kako bih zasenio komisiju poslodavca. Konačno sam stigao ispred zgrade, odmerio je do gore, duboko udahnuo i ušao. Ispred su bile samo žene, doterane i smirene sa aktovkama u krilu. Nisu me ni pogledale, pripisivao sam to strahu od konkurencije. Prolete mi misao kroz glavu, koliko li su one ranije morale ustati da se ovako udese, nije lako ženama, setih se da sam i to negde pročitao.

Seo sam na slobodnu stolicu pored vrata iza kojih je trebalo dopreti do mene moje ime i prezime da bih ušao. Skupio sam dlanove u krilo i isprepletao prste. Okupljene žene gledale su negde ispred u zid kao da je tamo nešto zanimljivo pisalo i bile su neobično mirne. Dobro, bio sam i sam prilično smiren, na izgled.

Najzad su se vrata otvorila širom i čuo sam svoje ime.

-Miljan Kalibura?, rekla je žena u suknji do kolena i plavoj košulji.

Ustao sam  i stao pred nju spreman da zakoračim i uđem u prostoriju.

-Miljane, zašto ste vi došli?, upitala me je uz blago podizanje desne obrve, i tada videh da ima velike i svetle oči.

-Došao sam na konkurs za posao, rekoh pomalo nestrpljivo kao neko kome postavljaju glupa pitanja.

-Gospodine, pa pogleda u papire, Kalibura, ovo je konkurs za žene, pa pisalo je u objavi da decidirano tražimo žene. Napravila je gadljivu grimasu kao da ne znam da čitam ili tako nešto, elementarno.

Nisam siguran kako sam se ponašao u tom trenutku ali već je jedna žena prošla mimo mene i ušla u prostoriju sa većom šansom da dobije posao nego mojom da se nekako oteturam do kuće sa još jednim izneverenim očekivanjem.

Žena koja je sedela u uglu hodnika najdalje od vrata samo mi je dobacila kratak pogled koji je govorio, više sreće drugi put.

Napolju  me je dočekalo  sunce i one iste kuće samo što mi je pogled bio oboren na dole, besan što nisam žena.  

kupovina knjige Priče s karakterom i karakter bez priče

Direktno od autorke

Pišite na mail: ksezano@gmail.com

https://novapoetika.com/knjizara/price-s-karakterom-i-karakter-bez-price-zeljka-basanovic-markovic/

https://delfi.rs/knjige/207847_price_s_karakterom_i_karakter_bez_price_knjiga_delfi_knjizare.html

PROMOCIJA KNJIGE "PRIČE S KARAKTEROM I KARAKTER BEZ PRIČE"

Kratka priča "Plural" iz knjige "Priče s karakterom i karakter bez priče"

Plural

 

 

Oblaci su te večeri bili nalik pogužvanoj svili. Skrivali su mesec kao satenska haljina bujno poprsje dame koja je naslonjana na doksat  gledala u noć.

Spazio sam je čim smo se okupili na večeri. Njene bademaste oči bile su mi poznate ali nisam nikako mogao da se setim odakle. Sedela je na suprotnom kraju velikog stola daleko od mene i nije mi ostajalo ništa drugo do da strpljivo čekam da se posle večere uputi na terasu. Znao sam da hoće. Prišao sam joj s leđa, imao sam mirišljavi tompus međ' prstima i nonšalantno sam došetao u stilu zavodnika iz prošlog veka. Nije imalo smisla da izigravam klinca kada su moje telo i lice odavali zrelog čoveka i pomalo rasejanog umetnika sa bradom.

Znao sam da se dopadam baš takvim ženama kao što je ona bila. Ne, nije to bila nikakva posebna kategorija, jednostavno sam se dopadao ženama koje su bile same za sebe nekako nepripadajuće. Ni društvu ni običajima već samo i isključivo sebi. Čini mi se da je to bila nevidljiva nit koja me je uvek vukla baš takvim ženama. Bio sam razveden drugi put u trenutku kada sam se sreo sa Ljerkom.  Ostatak večeri proveli smo zajedno pa smo i kući krenuli mojim autom. Nikada nisam navaljivao niti insistirao na bliskosti. Zavodio sam ženu lagano, sve do časa kada bi ona bila spremna da mi se prepusti. Time sam obezbeđivao sebe da ne budem odbijen a i po prirodi sam bio strpljiv čovek pa mi ta igra nije padala teško. U njenim očima te večeri video sam da mi je konačno odredište baš tu, video sam smiraj dana kako se polako potiskuje u noć bez želje da se ponove podigne magla i mrak i svane novi dan.

-„Imaš crne oči.“, rekoh joj tiho. Klimnula je glavom kao da bi se složila sa svime što bih ja rekao.

-„Sećaš li se večeri kada smo se prvi put sreli?“, upitao sam je, „Stajala si i gledala u noć...“

-„Čekala sam tebe.“, osmehnula se punim nakarminisanim usnama.

Sutradan smo išli zajedno na groblje, bio je veliki prznik koji smo oboje poštovali. Kupio sam veliki buket žutih ljiljana za pokojnu bivšu suprugu. Zajedno smo postojali uz grob a onda se ona sagla kako bi počupala travu koja je nicala između dva betonska poklopca.

-„Vidi koliko je uporno ovo čudo od korova!“, reče mi...

Zagledao sam se u sliku svoje bivše žene na spomeniku i tek tada video da ima iste oči kao ti. Strašno mi se vrtelo u glavi i stezalo me u grudima. Vukao sam te za haljinu dok si mi okrenuta leđima čeprkla nešto oko cveća. Stropoštao sam se tu između svoje dve žene....

Nikad bliži onoj koja je tu počivala.

Kratka priča "Gastronomija mog detinjstva" iz knjige "Priče s karakterom i karakter bez priče"

Gastronomija mog detinjstva

 

Kao kapi vode ka slivniku, slivao se svaki dan tog leta u nepovrat. Mogao sam imati dvanaest ili trinaest godina. Znam to zasigurno, jer kuma Živana beše još u selu. Svake nedelje pravila je krofne, one velike i šuplje što mirišu na rendanu koru limuna. Nikad posle nisam jeo takve. A verujem da ih nije ni pravila tamo gde se odselila.

To leto bilo je drugačije po mnogo čemu.

U selo su se doselile dve sestre jer je njihov otac lekar dobio premeštaj. Selo je tu vest dočekalo ko ozebli sunce. Što se mene tiče, nisam tome ni pridavao značaj u početku, a nisam imao ni kad od silnog jurcanja sa decom iz ulice za krpejačom koju smo od ujutru pa dok se ne smrkne pikali  između dva od dasaka napravljenih golova sa razapetom ribarskom mrežom na njima.

Upoznali smo se ispred crkvene porte, primetio sam da me je više puta pogledala ali

sam se brisao oko usana sve misleći da sam musav od kuminih krofni. Nedeljom se jela pečena riba kako i priliči malom ribarskom selu gde su svi bili alasi. Bilo je i riblje čorbe prošarane ikrom i alevom paprikom koja se presijavala kao bakar u masnom loncu.

Te nedelje ustali smo rano kako bi ulovili što više ribe jer se spremalo i za majstore koji su zidali pomoćni deo kuće mog ujaka.

Još nije ni svanulo kad zabacismo mreže. Odbljesak neba na vodi raspirivao je moju

dečačku nestrpljivost. Tada se praćaknuo i odmah sam video da je krupan šaran tog jutra odvojen iz skrovitog rečnog dna zbog svoje radoznalosti. Krljušt mu se caklila na tek izlazećem suncu i uzalud je otvarao usta i udarao repom, bio je plen.

Ponosno sam ga nosio u ruci dok smo se vraćali kući sa ulovljenom ribom. Baš tada

naišle su doktorove ćerke i tako me gadljivo pogledom streljale, dok se moj izraz od

ponosa pretvarao u želju da me zemlja proguta.

Nisu mi se javile prošle su pored mene kao da me nema. Dok su za ručkom udarale kašike o tanjire, velike šaranove oči na odsečenoj glavi gledale su me netremice. Baš tada je jedan od radnika masnom rukom izvadio glavu u svoj tanjir i počeo da zubima i usnama siše sve sa kostiju. Nisam mogao ništa da okusim.

Odjurio sam do reke i dugo sedeo nesvestan da me jedna od sestara posmatra iz prikrajka, osmehnula mi se i ja sam shvatio da ipak više volim devojke nego ribu, iako je moj ujak tvrdio da se to ne razdvaja.

 

priča iz knjige "Priče s karakterom i karakter bez priče" "Njeno visočanstvo Pravda"

Njeno visočanstvo Pravda

Gospođa Pravda bila je udovica.

Šta će jednoj Pravdi gospodin Opravdanje?!

Oduvek je znala da će joj bez njega biti lakše, i sa samom sobom i sa

drugima.

Imala je ona svoje ljubavne avanture, kako da nije. Pre braka a mnogi

šapuću i za vreme braka.

Mladi gospodin Koristoljublje, matori Milion pa moćni gospon

Zločin i još mnogi drugi. Ne bi dugo marila za njima, samo je uvek i

svuda pokazivala ko je glavni.

Žene su je prećutno mrzele i zasigurno je tu kolo vodila gospođa

Zavist. Njeni zavisnici bili su čvrsto vezani za nju ali se ona ipak

plašila da otvoreno pokaže svoju netrpeljivost gospođi Pravdi. U

toj igri nekako su decenije prolazile bez ikog ko bi se sa njom

ozbiljno uhvatio u koštac,

A boga mi i Pravdine prijateljice, bar su se same tako deklarisale,

Gospa Sujeta ,Korupcija i Krađa nisu imale ni malo želje da joj se

suprotstave i kada se ne bi slagale sa njom...pssst da ne čuje Zlo.

Ono je još malo da se ne pokvari!

Pravda na njih nije obraćala pažnju, ćutke je vladala sigurna u sebe,

sve do dana kada se zaljubila u mladog gospodina Zlog koji je

izrastao u prelepog mladića. Potpuno je poludela za njim, nije

birala način kako će ga odobrovoljiti i činila mu je sve kako bi uvek

bio uz nju.

Išli su zajedno svuda, u operu i na suđenje, u bolnice, na

dobrotvorne manifestacije i političke skupove…

Gospođa Pravda uvek ga je predstavljala kao svoju dobru nameru koja

se eto pretvorila u gospodina Zlog.

Nije ni posumnjala da joj niko više ne veruje. Gospodin Zli šepurio

se kao svako razmaženo i prezaštićeno dete. Niko više nije mogao

da ih razlikuje. Postali su jedno kao u ljubavnoj sagi bez kraja i

početka.

kratka priča "Sve što dođe mora i da prođe" iz knjige "Priče s karakterom i karakter bez priče"

Sve što dođe  mora da prođe

 

Tog dana bila je užasna sparina i sunce je pržilo skriveno ispod oblaka. Oko podne, Ilija  sede na kauč u letnjoj kuhinji, osloni se na  naslon sa desne strane i zaspa. Uzalud smo  tresli njegovo telo,  Ilija beše zaspao zauvek.

Bila je sredina leta kad je umro Ilija. Starac od sedamdeset  leta, mogao je poživeti još koje leto ali, ujna požuri da kaže : „Umiru i mlađi, lepa je to starost!“

Celo selo u podnožju planine sjatilo se u kuću još istog popodneva da izjavi saučešće. Ilija je bio od viđenijih ljudi i znali su ga i iz okolnih sela. Glas se širio munjevitom brzinom i narod je  navirao a, strine su kuvale kafe i nasipale rakiju za pokoj duše. Crni Ilija jesenas je pekʹo tu rakiju ne sluteći da će je služiti za njegov parastos.

Skloniše nameštaj po ćoškovima sobe sa ulice, a na sredini staviše mrtvački pokrov na manji sto. Seoski berberin sredio je deda Iliju za tu priliku, štricnuo mu brkove a kosu zagladio na razdeljak. Kovčeg je bio otvoren tako da su  svi mogli da ga vide poslednji put. Ruke su mu bile prekrštene na trbuhu i spazih da nema burme na desnoj ruci. Ujna je uhvatila moj pogled, povukla me za ruku u  kraj: “Skinuh je da ga zbog dva grama zlata ne otkopavaju bitange.“ Šapnula mi je na uvo. Ćutao sam iako sam znao da će je već sutra prodati kao lomljeno zlato u varoši. Nikad je nisam voleo. Bila je od onih žena koje bi svakom našle manu a da pritom sopstvene nisu želele da vide. Bila je sebična i džangrizava ženetina.

Izneli smo kovčeg nas šestorica braće od ujaka i tetaka. Ćutke i u koloni krenusmo putem groblja koje je bilo iza deda Ilijine kuće, na kraju sela.

Sahrana beše kao i sve druge. Žamor okupljenih ljudi i pevanje opela, panaija u kuglicama i rakija u plastičnim čašama sabili su mi tugu u oči, a ona je kapljala  bez ikakve grimase na licu i slivala se niz obraze.

Oni najbliži prijatelji i rođaci došli su na daću pokojniku posle sahrane. Žene su iznosile ovale pune hrane na sto. Nisam mogao ni zalogaj da progutam. Rakija je već nekako klizila. Vrućina je i uveče bila nesnosna pa su se muve nakupile iznad stola privučene mirisom hrane.

Sedeo sam u čelu stola pušio cigaretu za cigaretom i pio, kad je Radiša moj stric seo do mene.

Desnim dlanom tresnuo me je po leđima da sam se nakrivio na stranu.

- Sine moj, nemoj se sekirati badava.

- Vidiš, leto je došlo posle hladne zime, alʹ i ono će proći, ostaće sećanja Sve što dođe mora i da prođe, tako i naš Ilija. Ko se rodio mora i da umre!, završio je rečenicu kao neku odu za dedu.

- Kad se čovek rodi njemu se odmaʹ otvori rupa u zemlji i čeka ga, dodala je ujna

Pogledao sam je preko dima cigarete uporno misleći gde li je ta njena rupa da je odnesem do nje.

Zbirka kratkih priča "Priče s karakterom i karakter bez priče"

Kratke priče na jednoj strani 

short stories on one page

iz recenzije...

Jelena Simonović Dilber

Autori koji imaju dar da u malo reči kažu mnogo toga danas ostvaruju veliki uspeh. Jedna od njih je Željka Bašanović Marković, koja je svoja dosadašnja ostvarenja na ovom polju utkala u svoj književni prvenac i literarnu scenu počastila svojom zbirkom ni manje ni više nego sa 332 priče pod naslovom Priče sa karakterom i karakter bez priče...

U ovim čitljivim i jednostavno napisanim pričama, tako da nam se čini da je pisati lako, iako nimalo nije,uhvaćeni su trenuci zaustavljeni u vremenu, isečci jednog (ne)običnog dana iz života likova ili ispričane na svega jednoj stranici čitave sudbine i nagoveštena najdublja stanja koja se zauvek urezuju u pamćenje čitalaca. Slikoviti opisi prirode, tople, nabujale emocije koje ponekad zamuti blaga, a ne opora ironija, neočekivani obrti i često nadohvatna, zamalo izmaknuta sreća, ovu zbirku čine pristupačnom svakom a dovoljno suptilnom da se svako od nas u njoj može pronaći...

Neke od ovih priča su iskazane u svega nekoliko rečenica čineći crticu, najmanju prozno-narativnu jedinicu u kojoj se sažetošću forme ističe još jača poruka napisanog. Neke se protežu na par strana koje bez uvoda gađaju centar radnje, gradeći sopstvenu kompoziciju, likove, kulminacije i rasplete sa jasnom poukom na kraju. Ispričane su iz perspektive oba roda i obavijene čestim osećanjima tuge, apatije, izgubljenih nada, teskoba u sparnim danima i nostalgijom za nekim lepšim davno prohujalim vremenima. I kao što sam naslov kaže, svaka od njih nosi po jedan psihološki izvanredno obrađen karakter, čija je priroda uvek na nekom testu ličnosti, prekretnici i važnim životnim dilemama i odlukama na kojima neretko podbace i svojom nekarakternošću ostavljaju oporu sliku poništavanja priče o sebi...

Ljubav je česta tema na ovim stranicama. U njima se govori o najintimnijim detaljima iz bračnih postelja i dana kada se posle svađa supružnici osećaju laki kao pero, ljubomora, razvoda i napuštanja, slobode i novih početaka ali i potragama za onom drugom, tako važnom polovinom u životu koja neretko završava razočaranjem i izgubljenim nadama jer ona koja je simbol želje, privlačnosti i strasti već pripada nekom drugom.

Odsustvo ljubavi u bilo kom obliku se naslanja na još jednu zastupljenu temu- usamljenosti i otuđenosti, tako čestu i prisutnu u savremenom svetu. Ona se skriva kako u starosti kada se čeka neko svoj, u neizlečivoj bolesti kada se produžetak života tako grčevito i jako želi, u gluvoj tišini kuće koja se plete oko duše kao paučina, tako i u mreži ljudi po punim autobusima i ulicama na kojima samoća tek nakratko ispljune svog zatočenika. Iz nje kao simbol izrasta čovek bez imena, u bezimenoj ulici koji samo klima glavom na pozdrav a koji će u ovoj knjizi živeti onoliko dugo koliko ga  ćitalac bude budio i koliko mu dozvole u svakodnevnom bacanju u bazen pun krokodila...

 

Beogradski sajam knjiga 2023 "PRIČE S KARAKTEROM i karakter bez priče"

Zbornik kratkih priča izdavačke kuće "Alma" 2023

Kratke priče na jednoj strani 

short stories on one page

cela knjiga PDF

Od trača do plača

Danka je kuvarica. Radi u menzi naše firme već četvrt veka.                             
Sita je i nas i onog luka koji svakoga dana čisti i secka.
Ali ne i ovog dana…
Danas je Dankin dan.
Ćerka joj je diplomirala i osmeh  joj ne silazi s' lica.
Ali, luk ne da, da se Danka smeje, rasplaka je k'o od šale još kod prve glavice.

Baci se pod ulje, prevrnu se po varjači i još je prsnu onako vreo.
Tad Danka opsova i ode u ambulantu da je pregledaju .
Svim zaposlenima  javili su da danas zbog diplome na meniju menze nema ništa za jelo.
Dugo se trač raznosio po firmi, do šestog sprata već  je izgubio svaki smisao, zvučao je nekako bajkovito ili čak smešno.
„Danka je danas diplomirala, luk je proklijao a u menzi su se svi rasplakali…“Možda je tu bilo još detalja, ko će znati.
Plakala je cela firma, neki od smeha neki od gladi. Najglasniji su bili oni koji nisu ni znali zašto se smeju ili plaču.

kratka priča "Žena" priča sa konkrsa "Sokobanja 2023"

Kratke priče na jednoj strani

short stories on one page

Žena

Nedelja popodne, doba dana koje po svojoj dosadi  može da konkuriše jedino prvom januaru. Vreme koje u sebi ima crnu rupu i neku mrzovolju poput džangrizave lenje žene.

Veliki televizor je u otvoru  starog regala. Ona sedi i prebacuje kanale na daljinskom upravljaču. Noge su joj na naslonu somotske fotelje, a kosa joj je raščupana. Na stolu je masna i prazna činija od čipsa.

Odjednom, pogled joj se zaustavlja na popularnoj ženskoj emisiji gde voditeljka i gosti pričaju u glas. Nazire temu koja diže gledanost i ispira mozak i onom malom broju normalnih žena. Feminizam...bljak, misli ona. To je sigurno za one frigidne žene ili one koje očekuju previše da bi se uopšte našao takav muškarac, osim ako nije kompijuterski napravljen.

Ona voli muškarce. Da je nasmeju, kupuju cveće, vode u bioskop i na letovanja.Da je štipnu kad postavlja doručak. Da je štite i maze. Dase. Ona voli što je žena i to ona koja zaslužuje pažnju muškarca od koga je očekuje, ali i od onih koji joj nisu bitni. 

Ona voli da joj muškarac prostire svoj  kaput po baricama od kiše kako se ne bi uprljala. Ona posle tom kaputu pažljivo čisti fleke od blata. Nedelja lagano prolazi i ustupa mesto radnom i užurbanom ponedeljku gde neće biti prostora za ovakve nedoumice.

kratka priča "Amanet"

Kratke priče na jednoj strani 

short stories on one page

Objavljeno na sajtu "Čudo"

                                                  Amanet

Obukla sam pantalone, belu košulјu i sako, pa se predomislila. Halјina mi se činila prigodnijom za tu priliku. Zakačila sam bakinu nisku bisera oko vrata, taman će mi ići uz šnalu sa biserima jer mi je kosa izgledala užasno.Smotala sam je u neobaveznu punđu i učvrstila ukosnicama i lakom. Nisam bila zadovolјna svojim izgledom ali sam ipak krenula.

Ulice su bile pune lјudi jer je bio sunčan dan i kako se veče spuštalo bilo je baš prijatno za šetnju. Požurila sam preko ulice i rukom očešala u mimohodu  visokog muškarca s bradom koji me je bezobrazno odmerio.

Zgrada je bila u kvartu nadomak mog, dva ugla niže i krenula sam peške. U ulazu je bilo sparno i zagušlјivo, zato sam krenula peške do četvrtog sprata ne zastajkujući.

Duboko sam udahnula ispred vrata i pritisnula zvonce ispod koga je stajalo njeno prezime.

U stomaku mi je poigravao damar kao da sam srce progutala živo pa sad kuca iz moje utrobe pokušavajući da nađe put kroz jednjak i grlo.

Pokušah da se saberem. Vrata mi  je otvorila žena koja se brinula o njoj od kad je izašla iz bolnice.

Pružila mi je ruku još mokru od pranja posuđa i čvrsto je stegla. Pokušala sam da joj se osmehnem.

„Budite lјubazni prema njoj i govorite glasnije.“ „Ali, nemojte vikati šta god vam bude rekla.“

Gledala me je pravo u oči poprilično sugestivna.

Ušla sam tiho u sobu. Ležala je na podignutom uzglavlјu sa barem tri jastuka. Glava joj je bila otečena sa kosom raščupanom i svezanom kao ptičije gnezdo.

Iznenadih se jer je u sobi mirisalo na neki blag i prijatan parfem. Odmahnuh glavom da odagnam misli o bolesti kako bih delovala ležerno.

Zagledah joj se u oči. Bile su sitne i mutne kao da je bila mnogo starija nego što zapravo jeste.

Bojim se da je ne bih ni prepoznala da je ležala u bolnici sa drugim bolesnicima.

Ta spoznaja bila mi je toliko strašna da mi je poterala suze, ali trepnuh nekoliko puta i one se vratiše u očne duplјe. Snaga psihe bila je svemoguća. Prišla sam krevetu bliže, sagla se i polјubila je u obraz. Mirisala je na bolest i smrt. Od tog mirisa i parfema koji je služio da ga pokrije, zavrtelo mi se u glavi. Bila mi je tesna koža, osetih da mi je pod pazuhom i među nogama mokro. Najradije bih izjurila iz te prostorije i teškom mukom sam kontrolisala svoje postupke.Možda bih i uradila tako da ona odjednom nije izvukla kutijicu  ispod prekrivača, bila je plišana i crvena. Odmakla sam se korak unazad a ona je ispružila ruku ka meni.

„Uzmi ovo, trebalo je i ranije da ti dam ali prilike su bile takve.“

„To ti je uspomena na mene, idi sad.“ Rekla je to nekim hrapavim kao tuđim glasom i već u sledećem trenutku spavala je sa zatvorenim očima na onim cvetnim jastucima naređanim u kamaru.

Ispred ulaza sam otvorila kutiju i ugledala prsten od belog i žutog zlata sa malim smaragdom u sredini. Bio je boje njenih očiju kad je bila mlada, zelen i lep.

Stavila sam ga na domali prst, bio mi je taman. Kutiju sam bacila u prvu kantu za smeće.

Šta će mi kutija kad ga neću skidati sa ruke, ionako mi je pristajao i pripadao.

 

 ***

 

Tutnjala sam po kući kao muva pred kišu. Samo u brusu i gaćama ispeglala halјinu koju sam kupila još pre dve nedelјe za dvadeset godina mature. Želela sam ih sve zadiviti, natrlјati im nos svojom dobrotom, lepotom i postignutim uspehom u životu.

Bila sam jutros kod frizera, kosa mi je bila ofarbana i sjajna, besprekorno ošišana.

Brinule su me crne lak cipele koje su me malo žulјale pozadi ali, tešila sam se da ću izdržati kao i sve drugo što me je žulјalo u životu.

Taksi me je čekao pred zgradom i ja sam brzo ušla kako bih što pre stupila na scenu na kojoj me nije bilo tačno dvadeset godina.

Krišom pogledah taksistu kako bih ocenila sviđam li mu se. Nјegov pogled odagnao je svaku sumnju.

Brzo me je dovezao do odredišta i dadoh mu pozamašni bakšiš.

Utrčala sam u restoran baš u trenutku kada su nazdravlјali. Dohvatih visoku šampanjsku čašu desnom rukom na kojoj mi je bio smaragd. Osvetlјena sala kao da ga je još prosvetlila, imao je boju jezera.

Podigla sam čašu visoko iznad glave „Za nas!“, rekoh kratko i pogledah ih sve.

„Za sve koji smo se okupili večeras ovde uprkos tome što nas je život rasejao svuda po svetu!“, rekao je najzgodniji u razredu Milomir gledajući u mene. Muzika je spremno otpočela baš nakon tih reči i svi su ustali i počeli da igraju.

Mnogo sam pila te večeri. Nekih se delova ni ne sećam. Sećam se da me je Milomir uhvatio i snažno prilјubio uz sebe dok smo plesali uz neki  evergrin. Nisam se odupirala, lepo je mirisao i vrtelo mi se u glavi. Čak sam možda i maštala da me polјubi ovde pred svima onako filmski, a on me je okretao i okretao kao da je podijum bio samo naš.

Miona sa kojom sam sedela smejala se pijana kao čep. Setih se da je tako bilo na svakoj ekskurziji. Neke stvari se ni sa godinama ne menjaju.

Sedoh pored nje sva zadihana od igre. Zapalila sam cigaretu i salvetom hladila znojavo lice. Ogledalo nisam smela da izvučem iz torbice jer sam znala da mi se šminka već pomalo razlila.

„Imaš upalјač?“ sela je pored mene žena koje se nisam setila u prvom trenutku.

Pripalih joj cigaretu a ona me pogleda preko dima i upita „Ne sećaš me se?“

Odmahnuh glavom.

„Ja sam Kalina, išle smo na klizanje godinu dana zajedno, kad smo se spremale za takmičenje.“

„Kaaalinaaa, baš mi je drago, ti ne živiš u zemlјi više, davno mi je neko rekao.“

„Tačno,otišla sam pred kraj rata, ali godišnjicu mature ne bih propustila ni za šta, mada i muž je došao neku protetiku da radi ovde je ipak jeftinije…“

Odjednom me je uhvatila za ruku u prinela je prsten bliže očima.

„Lep je!“ reče, „Mora da ti ga je muž kupio?“

„Nemam muža“, rekoh nadjačavajući se s muzikom, „Porodični.“ ,izustih kratko.

„Ima li posvetu sa unutrašnje strane?“ upita me sve se više približavajući mom licu da sam joj osetila dah, topao i kiselkast.

Shvatih u tom trenutku da nikad nisam skinula prsten s ruke od onog dana. Brzim potezima skinuh ga sa ruke i osetih olakšanje što nema ništa….

Kalina je već igrala sa nekim na podijumu i vrtela salvetom u vis.

Delovala je besno a ja ponosno na svoju predostrožnost.

Igrala sam do zore izuvši cipele da me ne sputavaju.

 

***

Sutradan sam dugo ležala u krevetu. Došla sam pijana u ranim jutarnjim satima. Šminka mi se razmazala i po licu i po jastuku.

Dok sam pila kafu, ponosno sam vrtela prsten između kažiprsta i palca. Onoga dana kada mi je tetka poklonila prsten odmah sam otišla u zlataru i skinula gravuru sa unutrašnje strane.

Znala sam da će kad tad doći do tog trenutka,  jer moj teča je bio na ratištu dugo i već se uveliko šuškalo da su pokrali sa leševa gomile nakita. Samo strah od njihove ratne krvoločnosti sprečavao je da ti glasovi budu glasniji.

Nisam  nikad ni slutila da moja familija ima nešto da mi ostavi u amanet osim sramote.

 

priča "Zlatna ribica"

Kratke priče na jednoj strani 

short stories on one page

Objavljeno na sajtu "Čudo"

Zlatna ribica

Strina je uvek volela psovati. Tog dana dok je prekidala vezu na bežičnom telefonu opsovala je negde u vazduh ka plafonu „Milosnu ti majku!“

Taj telefon doneli su joj sin i snaha iz Nemačke kada su proletos bili za Vaskrs. Beli sa svetlećim tasterima.

Niz hodnik čule se  nanule kako udaraju dok silaze niz stepenice. Bila je to Anka, prepoznao sam je po klaparanju. Verovatno se vraćala sa četvrtog sprata gde je svako jutro pila kafu sa baba Bosom.

Prišao sam akvarijumu da nahranim ribice i video kako je ona zlatna izvrnuta na leđa plutala bez života.

Vrisnuo sam „Strina!!!“ , „Uginula mi zlatna!!“

Strina je utrčala u sobu i zagrlila me, „pusti, ja ću to srediti…“,rekla je uz psovku.

Bila je krupna žena i samo snagom svog tela mogla me je zaštititi bez da išta kaže.

Voleo sam je kao majku.

„Nije lako brinuti o živom stvoru,“ šaputala mi je u kosu.

Ja sam znao da ne misli samo na ribicu. Daleko u planini živela joj je sestra o kojoj niko nije brinuo, stara i bolesna. Strina bi otišla k njoj da ja nisam morao u školu. Nikako se nije mogla stvoriti na dve strane pri udalјenosti od više od šest stotina kilometara. Dok je bio živ deda je govorio da svako na kraju ostane sam koliko god dece i sestara imao. Strina je uvek odmahivala rukom na to i opet bi opsovala.

Ovo dete nema ni brata ni sestru pa sam mu kupila ribice, govorila je dedi. Deda je opet mislio da su životinje za štalu ali nije to mogao reći za ribice tako da je ćutao.

Nisam imao ni oca ni majku ali je to strina prećutkivala namerno. Posle rata strina je  svašta prećutkivala a umesto objašnjenja ubacivala je psovke. Kad bih se razboleo dugo bi sedela uz moje uzglavlјe i pevala mi dok ne bi zaspao. Retko bi pričala o majci, a nisam ni tražio jer bi me  to uvek rasplakalo a strina kaže da ne treba biti cmizdravac.

Od posle rata ne igram se više, nekako nemam želјu a i nemam s čim. Jedina zabava i lјubav bile su mi tih jedanaest ribica. U stvari deset, sad kad ove jedine zlatne nema, setih se iznenada kako sam prestao i sa decom da se igram jer smo pucali zamišlјenim puškama jedni u druge pa na kraju ne bi ostao niko živ. Nisam voleo da iko nestaje.

Shvatio sam da se tuga i nemogućnost čoveka da  išta pobolјša ili popravi najbolјe leči psovkom.

Opsuješ sočno kao moja strina i bude lakše, stvarno bude. 

Jutros je umrla strinina sestra u planini pa ćemo se strina i ja preseliti u Nemačku kod njenog sina i ja ću tamo upisati školu. 

Ribice ću ostaviti komšinici Anki da ima i ona o nekome da brine kad baba Bosa umre. Strina kaže da će mi u Nemačkoj biti bolјe i da su tamo sve ribice zlatne.

Opsovala je i ribice i Nemačku na kraju, jedino to nisam razumeo. Zašto opet psuje kad je sve išlo po planu.

 

 

 

 

kratka priča "Iznenadni gost"

Kratke priče na jednoj strani 

short stories on one page

objavljeno na sajtu "Čudo"

Iznenadni gost

 

Sluša šum svog dlana dok prelazi šakom po starim drvenim vratima kuće kojoj oronula fasada još spolja daje naznake da se unutra razlivaju plesan i vlaga kao šminka stare dame koja pokušava biti doterana i mlada. I ranije je tuda prolazila ali nikada nije skupila dovoljno hrabrosti da bi ušla u zdanje, među hladne, memljive zidove.

Dugo stoji na pragu i pogledom ispituje unutrašnjost. Čkilji jer joj dnevna svetlost zaslepljuje vidik u totalni mrak i nekoliko trenutaka ne razaznaje unutrašnjost.

Najzad pravi korak u napred i u dva poteza već je na sredini prostorije.

-Zdravo kućo!, izgovara poluglasno.

Starica koja sedi u uglu sobe naglo ustaje. Nije očekivala da će joj neko upasti u kuću.

-„Koga tražite?“, upita starica kose skupljene u rep i u širokoj košulji kojoj je falilo dugme kod vrata. Imala je mrlju na levoj strani nešto nalik pljuvački.

-„Uđite slobodno!“, nastravi starica, ranije je škripala kvaka na ulaznim vratima pa sam bar znala kad neko ulazi. Odnedavno sam je namazala  parčetom slanine pa je nečujna, reče pomalo se osmehujući iznenadnoj gošći.

Gošća se nakašljava da je grlo ne bi izdalo.

-„Moja porodica je nekad posedovala ovu kuću, bilo je to davno, ali nisam zbog toga došla da vas teram iz nje.“Napravila je pokret rukama kao da moli staricu da joj oprosti što joj je upala tako.

-„Meni je svejedno!“, reče neobavezno starica. Ova ili ona rupa meni je nebitno, samo da sklonim glavu negde po noći ili kada pada kiša i veje sneg.

-„Sećam se ja vašeg dede“, nastavila je starica.

-„Pre ovog zadnjeg rata radila sam po nekad u nadnici u njegovom vinogradu, onog dole nadomak pruge. Sad više niko neće zemlju da obrađuje, a mnogi su napustili ovu varoš!“ Rekla je pomalo tiho ove zadnje reči.

-„A da, ja sam Negica. Malo se i vas sećam kao kroz maglu, pa vi ste bili dete u to vreme.“

Gošća je klimala glavom i okretala se po prostoriji kao da nešto traži.

-„Nemate ni vodu ni struju, izgovori kao da to nije bilo očigledno.“

Strarica je ćutala i tražila nešto po torbama koje je kao svaki prosjak držala oko sebe.

-„Evo ovo sam našla kada sam došla u ovu kuću. Bilo je sakriveno iza kredenca u kuhinji, tamo dole, i pokaza rukom ka prostoriji.

Pružala je neki najlonski zamotuljak ka ženi.

-„Uzmi slobodno, ja pređoh na ti, izvinite:“

Žena je samo klimnula glavom.

Kada je odmotala kesu videla je da su to munđuše njene bake sa malim crvenim rubinom u sredini. Nasmešila se.

„To su bakine…ja ću vam dati novac što ste mi ih dali“

Starica je odmahnula glavom. Ne, ne treba, ja bi ih prodala davno da mi novac nešto znači.

Iza njih je stajao šporet na drva i četvrtasti sto na klimavim nogama, kauč sa pokidanim jastucima, prljav i prašnjav i mali tabure sa pocepanim sedalom.

„Hoćete kafu?“, upitala je starica i pokazala rukom na kauč kako bi žena sela.

Žena gadljivo odmahnu glavom, u grlo kao da joj je bila sasuta gomila pomija.

Okrenula se oko sebe, na zidovima su bile stare fotografije ljudi kojih se nije sećala.

Odjednom je osetila grižu savesti pomešanu sa tugom. Nepovezano je počela da priča starici kako ne živi u varoši već neko vreme ali dolazi s vremena na vreme uglavnom nekim poslom. Starica je samo pila nešto iz plastičnog lončeta i gledala u stranu. Klimala je glavom kad god bi žena napravila stanku između rečenica. Bile su tako usklađene kao simfonijski orkestar i dirigent.

Žena je odjednom rukama uhvatila kolena i podigla se sa kauča. Soba je počela da je guši i samo se izvinila starici i krenula ka vratima isto onako iznenada kao što je i došla.

Starica je ustala i zaglavila drvenu kajlu ispod vrata kako niko ne bi mogao da joj bane ovako kao iznenadna gošća.

Vratila se u svoj ćošak i glavom oslonjenom na zid zadremala.

Daleko od stvarnog sveta, zaglavljena vrata delila su je kao stoleća njenu gošću od predaka.

Kada se probudi misliće da je sve sanjala, ovde u ovoj rupi nekadašnjeg tuđeg, boljeg života koji su njeni pravi vlasnici odbili da prime na imovinskoj raspravi nezadovoljni raspodelom imetka.

Slatko je spavala jer njoj je bilo svejedno, niti je to bio njen život niti njena kuća. Njena duša bila je puna uprkos nemaštini u kojoj se nalazila.

Lakše je kad čovek nema ništa, mislila je , nema šta ni izgubiti. Sutra ide dalje, odlučila je, pa gde je noć zatekne, jer noći su ničije i svačije.