Beg
Vazduh je brideo od jačine njegovog glasa, kao što je bridelo odrano koleno kad bi mu majka dok je još bio mali, posula alkoholom iz flašice kupljenim u lokalnoj apoteci. Nije pomagalo ni duvanje u ranu, ni hlađenje rukom kako bi se ubrzalo strujanje vazduha. Jedino ako je imalo za cilj da ti zaokupi pažnju i misli skrene sa bola. Glasnice su ga bolele i uši su mu bile ogluvele od sopstvenog vriska. Bio je svestan svega što se napolju dešavalo, kroz parče musavog stakla iznad glave, video je i pticu koja propada kroz grane velike trešnje i njene nedozrele plodove. Dobro je , pomisli, nisam mrtav ni u nesvesti.
Zatvorio je oči i osluškivao
damare svog srca.
-„Mitre,
brzo u kuću!“, jasno je čuo ženski glas i bat koraka dok je dete trčeći prilazilo
majci. Zatim se čuo udarac kapije i okretanje ključa. Tišina je izbacila opet u
prvi plan kucanje njegovog srca.
Krio
se u ovom podrumu skoro nedelju dana otkad je dopuzao do njega i pravo je čudo da
ga još nisu pronašli. Nije se plašio, rane na nogama su ga mnogo bolele i svakim danom su sve jezivije izgledale
i nije više ni mogao da ih pomeri. Nekad bi naglas vrištao ali ga niko nije čuo, jer
je tih dana bilo granatiranje i napolju niko
nije obraćao pažnju na buku. Mahniti ljudi gledali su samo da izvuku živu glavu
i ono nešto ranjenih koji su pružali znake života a bilo ih je lako izvući iz ruševina.
Nije znao koliko je ostala čitava zgrada u čiji se podrum sakrio, njemu je sve delovalo
isto kao i kad se ovde zavukao izmrcvaren i ranjen da kao kakav pacov umre sam.
U ovoj nemilosrdnoj noći, izgubljen u samoći tame ipak je imao neki unutarnji prazan i dubok žarki plamen koji ga
je terao da preživi.
Udahnuo
je kako bi skupio snagu za suočavanje sa stvarnošću i sve mu je ličilo na detinjstvo
kada je gledao kako se munja uz plamen odbija o vrhove planina. Taj žar tutnjao
je među njegovim grudima.
Zaspao
je s mislima, težak košmar iz koga se stalno trzao a rane su ga neizdrživo bolele.
Negde
pred jutro upali su vojnici i izvukli ga iz te jame napolje. Padala je jaka kiša
i dodatno ga je bolela svaka kap koja je pala na njegovo izmučeno telo.
„Gde
me vodite?“, prošaputao je slepljenim usnama.
„Ne
brini, vodimo te preko granice, do saniteta.“, rekao je suvonjav vojnik sa svetlim
brkovima.
„Otkud
znate da sam vaš?“, setio se da pita.
„Naš
ili njihov svejedno, gotovo je s tim:“, „Spasavamo sve što nađemo da mrda!“
Ućutao
je od bolova a pomalo i od stida. Dugo su se vozili kamionom sa ceradom ispod koje
je ležao i slušao dobovanje kiše. Dali su mu neku injekciju i osećao se kao da mu
nije ništa, telo mu je lebdelo od olakšanja. Misli su utihnule.
Probudio
se u bolnici gde je sve mirisalo na alkohol i medikamente. Pogled mu je klizio niz
krevet, tačnije mesto na kome su trebale biti noge. Osim zelenog čaršava nije bilo
ničeg. Pokušao je da pomeri svoje noge kojih nije bilo a mogao se zakleti da ih
oseća i da ju još tople.
Zatvorio
je oči, a niz uglove očiju skotrljale su se suze. Napolju je opet dobovala kiša,
čuo je kako udara o sims na prozorima. Znao je da očekuju da bude srećan što je
živ, sa nogama ili bez njih, a šta je čovek bez nogu??? Isto što i ptica bez krila!
Kao
mali sećao se da je prvo naučio da crta pticu. Bile su male i velike, šarene, ali
gotovo uvek raširenih krila kao leptir. U ratu nema mesta za leptire šarenih boja.
Sve postaje crno-beli film. Nije imao izbora, prihvatio je igru. Zatvorio je oči
i odleteo.
***
U
izveštaju su doktori napisali da je umro od srčanih tegoba, i da mu je srce naprosto
stalo, a da je amputacija uspela i da su rane lepo zaceljivale. Sahranili su ga
sa protezama za noge koje su stigle u međuvremenu.
Rat
je bio gotov i moglo se razmišljati i o sitnicama kao što su veštačke noge. Ptice
su i dalje umirale kad ostanu bez krila.
