Objavljeno na sajtu "Čudo"
Zagrljaj
Otac je znao da pravi male svirajke
od vrbinog drveta. Koliko su samo
jako pištale!
U dugim šetnjama po prirodi kada
bi pravio pauzu od sezonskih poslova
ili mu dojadili, samo bi me mahanjem
glave pozvao i krenuli bismo uz brdo
koje je provirivalo iza naše kuće.
Odsekao bi mladu i zdravu vrbovu
granu dužine desetak centimetara. Na
trećini bi je prosekao kružnim
pokretom peroreza i time isekao samo koru
vrbe. Zatim bi izdubio rupu kroz
koju će kasnije izlaziti zvuk. To bi uradio
jako pažljivo, najpre vertikalno
pa polukoso sve dok ne bi zasekao celo parče
drveta. Kraj pištaljke bi isekao
koso tamo gde će biti pisak.
Lagano bi držaljom peroreza kuckao
po kori drveta sve dok ona ne bi
popustila i odvojila se. Onda bi
lako svukao samo koru kao nepotreban
džemper koji bacim sa sebe posle
škole kad uđem u toplu sobu.
Kada bi završio, predavao bi mi
je sa ponosom u topao dlan. Ja bih duvala
kao u pištaljku iz sve snage, dok
se pisak prostirao duž njiva. Gore uz put
vijugala je pruga, a ja sam trčeći
dolazila do tunela da bih dugo slušala eho
nove svirajke koji se prelamao
činilo mi se po čitavom okrugu. Verovala sam
da od tog zvuka i ptice prestanu
sa cvrkutom.
Otac je išao za mnom obično grickajući
vlat trave koja bi poskakivala u uglu
usana dok je hodao.
Nikada nisam naučila da pravim
svirajke a otac je govorio da to ni ne
treba da uče devojčice. Danas,
mnogo godina kasnije kada njega nema i ja
odavno nisam ona devojčica, često
odem do brda na kome se dosta toga
promenilo. Selo se proširilo pa
su nikle neke nove kuće, a oranica je sve
manje. Osluškujem cvrkute ptica
i uvek kao da čujem zvuk one vrbine svirajke.
Tad sve drugo utihne da ne remeti
zavičaj dok me grli svojim zvukom.
