Из рукописа
Жељка Башановић Марковић
СЕКВЕНЦЕ
СКОРО ИСТОВЕТНО
Расклиматано уже њихало се на тераси.
Уже за простирање веша.
О исто такво уже био је обешен човек прекопута, на суседној
згради.
Њихао се као перо, лак.
Није имао штипаљке.
ЛАЖ
Звоно на вратима огласило се два пута.
Парало је уши након заглушујуће тишине, и појачавало осећај
кривице због сазнања да неког има код куће, а не отвара.
ЛЕТ
Док прстом шара по замагљеном стаклу прозора аутобуса, прави
гримасе.
Гледам је нетремице док криви главу на једну страну и језиком по
ваздуху црта замишљену линију.
Покрети су јој одмерени али брзи.
Подсећа ме на неку птицу.
Када аутобус стане на станицу, прићи ће вратима или чак прозору и излетети напоље.
Сви ће бити згранути.
Сви сем мене. Ја верујем у чуда.
ПОНУДА
Купио јој је књигу чије су корице биле шарене и сјајне.
Дошла је у свој стан, подерала танку папирну кесу са ње и оставила је на полицу, ону десну која служи за поклоњене књиге.
Никада није сазнала каква је посвета чекала на првој страни.
ЧЕКАЊЕ
Лагано се осврће да покупи још веша са конопца.
Сакривен иза дебелих врата посматрам је кроз рупу на кључаоници.
Лепа је и кад се не смеје.
Отићи ће сад унутра и нећу је видети до следећег прања, седећи
непомично иза дебелих врата.
ПУТОВАЊЕ У БЕСКРАЈ
Крајичком ока посматрам несклад између образа, носа и чела како се ломи на стаклу задње платформе аутобуса.
Светло је слабо а мрак
прави јесењи. Таман добар да игра потраје.
Очи ми се склапају на
трен… И нема га више, само мрак.
Мрак и шум кукуруза, напољу.
Стигли смо.
СЛИКА
Купила сам слику у индијској радњи.
Лепа је.
Односно, мени је лепа.
Ништа посебно, лик жене из племена са великим ушима.
Племена нема на слици, само жена.
Жена гледа жену, али то није на слици. Стварно је.
Лепе смо обе и љубим је у чело.
Срећне одлазимо да спавамо свака у свом племену.
