Dojilja
Podojila je svoje novorodjenče,zahvalila se Bogu jer ima mleka... Zahvalila se Bogu jer je dete zdravo, muško... Zahvalila se, jer tako mora... Dete je zaspalo spokojno sa kapima mleka na usnama. Bradavice su joj bridele ali sreća je uvek na ivici bola i uživanja. Kao kakva klackalica hoće li ili neće klatilo se nebo nad njima... Progutaće ih vera kao najjača sila. Podigla je umorne oči na gore,zahvalila se Bogu još jednom pred san. Bog je jedan dok se ne predomisli- pomislila je i utonula je u san. Nije se više nikad zahvalila. Nije se ni budila. Bog je bio budan. Sve ostalo bio je san.
