Kosovski
san
Često
sanjam kako hram Bogorodice Ljeviske gori. Jasno vidim kako
se boje fresaka sa njenih zidova rastapaju pred mojim očima. Poznajem njenu
unutrašnjost dobro. Tu sam se krstio kao već odrastao dečak.
***
Bilo je proleće. Čekali
smo ujaka da dođe za praznik iz Nemačke.
Napolju je stari stojadim
skupljao prašinu ispod šljive, imao je umesto točkova naslagane stare cigle i
blokove. Kad sam bio mali često sam dane
provodio unutra igrajući se. Maštao sam da sam vozač koji prevozi
putnike a kako sam u to vreme gledao stare ratne filmove dodatna uživancija
bila je vožnja preko neprijateljskih područja gde puca sve od eksploziva i bombi.
Dok bih vrteo volan u
prazno ispuštao bih naizmenično zvuke rada motora ili ispaljenih projektila,
pomerajući se levo-desno pa čak i zaležući ispod šoferke kako bi me nevidljivi
meci zaobišli. Brzo bih se umorio i legao na zadnje sedište sa nekim prastarim
stripom o indijancima u tišini provodio sate i sate sakriven od svih.
Majka bi me jedino zvala
kada bi mi dala parče hleba i masti posuto alevom paprikom. Jeo sam u slast
uvek vraćajući roman na najzanimljiviji deo stripa kada su indijanci zarobili
podlog kauboja Džima.
Kod tog stojadina zapalio
sam prvu cigaru sa Abazom, prvim komšijom, kad nam je bilo šesnaest godina.
Bila je to ona bez filtera, nespretno smo pljuckali u stranu i prikrivali da
nas guši i da bih najradije kašljali ali to je bilo nedopustivo na ispitu
zrelosti kako smo tada mislili.
Nisam nikad istinski
počeo da pušim. Jednostavno to nije bilo za mene. Voleo sam da popijem rakiju,
čak i vino ali me duvan nikad nije uzeo pod svoje.
Abaz je slabo pio,
naročito u vreme Ramazana pušio je neprestano valjda da smiri nervozu.
Kao dete nisam video
nikakvu razliku u tome što oni ne jedu prasetinu jer smo je i mi retko jeli.
Kako smo imali svoje ovce i jariće, u kući je bilo jaretine i ovnetine tako da
nam se to svodilo na isto.
***
Ujak je sve ređe dolazio.
Otac je govorio da se pošvabio i da mu je sve ovo postalo dosadno i nepoznato.
Majka je ćutala i dusala se kad on ne bi čuo, jer joj nije bilo pravo što tako
govori o njenom bratu ali je u dubini duše bila ljuta. Ujakova kuća bila je u
našoj ulici i majka je često išla tamo da provetri ili počisti dvorište. Otac
je samo vrteo glavom kad bi je video kako odmiče ka ujakovoj kući.
„Manita žena…“procedio bi
kroz zube.
***
Tu poslednju godinu
proslavili smo zajedno, društvo iz ulice uglavnom. Neobavezno smo se skupili
negde kad je počelo da se smrkava i već smo znali da niko nema ništa bolje za
doček.
Oko ponoći smo se nas
trojica dobro napila i otišla do Abazonove kuće da uzmemo pojačalo. Imao je
lepu sestru ali nisam sebi dozvoljavao da je gledam u tom smislu muško-ženskih
odnosa. Ardita je sedela za stolom sa nogama savijenim u kolenima i podignutim
na susednu stolicu. Bila je tamnoputa i lepa, netipična za albanku.
Posle
sam onako pijan razaznao da je pojačalo bilo izgovor da odemo te večeri i da je
naš drug Saša hteo da je vidi. Šta se posle dešavalo ne znam. Vratio sam se u
svoju kuću i osvanuo u dnevnoj sobi na kauču sa flašom piva pored kreveta.
***
Na
severu Nemačke je surova klima. Radi se po ceo dan a zimi se retko ko može
zateći na ulici posle radnog vremena. Živim kod ujaka u sobi pored kupatila sa
posebnim ulazom. Ujak je odvojio moje strujno brojilo od njegovog. Čist račun
duga ljubav kako bi Nemci rekli a i moja ujna. Navikao sam se nekako na ovo
ovde. Živim za vikende kada sa nekim zemljacima odem u pivnicu. Počeo sam da
pušim od nervoze, duvan mi nekako umrtvi misli pa sa njima lakše mogu da živim.
Radim po automatizmu u lokalnom servisu automobila gde mi je ujak našao posao
kod jednog Albanca. Nije mi teško. Ustvari najteže od svega bilo je da napustim
sve i dođem ovde.Često se setim Abaza i njegove sestre Ardite ali ne mislim o njima
kakvi su sad. Zamišljam da su isti kao pre nego što smo zaratili, pre nego mi
je baš kod onog stojadina gde nam je detinjstvo ostalo opsovao srpsku
majku…zamišljam. Opet nadam se da su živi.
***
Lufta
e Kosovës odjekivalo je sa televizora tog dana kao meni za inat.Spiker je preplitao
jezikom. „Peć, crkva Svetog Jovana
takozvana Mitropolija sa parohijskim domom i svešteničkim stanovima, zapaljena
je , kažu loklni međunarodni izvori.Prema raspoloživim najnovijim fotografijama
spoljašnja struktura hrama je čitava iako je unutrašnjost potpuno ruinirana.
Primetni su tragovi požara...“
Gorelo
je kao u onom mom snu. Primetio sam u maskirnoj
uniformi i sa kapom na glavi vodene Abazove oči. Mahao je rukom na kojom sam jasno video „ukč“.
Zevao
sam kao riba na suvom. Tri hiljade kilometara daleko od poprišta naših nekadašnjih
života.
