Kratka priča "Životne radosti"

Kratke priče na jednoj strani 

short stories on one page

Objavljeno na sajtu "Čudo"

Objavljeno na blogu "Čovjek-časopis"

 

Životne radosti

 

 

Neki su ljudi vikali niz ulicu tog avgustovskog dana na izmaku leta. Vera je stajala uz prozor začešljane kose na potiljku skupljene šnalom od slonove kosti. Rukom je gladila dasku ispucalog prozora koji je već deceniju bio izložen suncu. Sa spoljne strane uz zid kuće ležale su stranice zelenih žaluzina. Vera nije volela mrak, gotovo uvek one su bile u tom položaju i jedino kad bi pala kiša ona bi ih zatvarala. Vera nije volela kišu. Tog jutra bila je neizmerno srećna, gotovo da joj ni kiša ne bi mogla pokvariti raspoloženje. Sećala se retkih trenutaka sreće kada je bila mala i kada bi joj majka za užinu pravila palačinke. Debele i masne, bogato nadevene džemom od kajsija koji je sa uglova  curio.  Na kraju bi ga prstima skidala sa tanjira i u slast pojela svaki trag sa belog porcelana. Njena majka imala je isto tako beo ten. Uvek joj se činilo da miriše na kajsije kada bi je poljubila uveče pre spavanja. Bilo je to dok je bila baš mala jer je majka umrla pre nego je napunila sedam godina. Na sahrani je padala kiša kao da je neko polivao kofama iz velikih tamnih oblaka. To joj je najstrašnije sećanje iz detinjstva. Otresla je glavom da odagna te misli, grehota bi bilo da tako lepo raspoloženje kvari tužnim mislima. Vratila je pogled na ljude koji su sad stajali u grupi tu niz ulicu. Volela je ovu kuću u malom primorskom mestu. Nasledila je od deke još kad je imala dvadesetak godina. U njenoj porodici niko nije dugo živeo. Moglo bi se reći da su srećni oni koji dožive starost ali to znaju samo oni koji umiru mladi. Njoj je ove godine šezdeseta i oseća kako joj telo nije više ono što je bilo. Kada padne kiša bole je kičma i sve kosti. Tada se savije u ugao sofe i pokrije dedinom starom dekom koja još miriše na detinjstvo ili joj se to samo tako čini… Ako ni to ne pomogne uzme veliku teglu džema od kajsije i širokom kašikom obilato zahvati svoj zalogaj sreće. Zna ona da to ne bi smela jer ima povišen šećer ali šta je to u odnosu na osećaj sreće i utehe koju joj to donosi.

Dugo zagledana uz prozor stoji, sve dok i poslednji prolaznik izmučen letnjom vrelinom ne ode kući. Vera nema gde da ode ona je uvek u kući.

 

kratka priča "Pogled na Šar planinu"

Kratke priče na jednoj strani

short stories on one page

Objavljeno na sajtu "Čudo"

Pogled na Šar planinu

U kuhinji kraj prozora stajao je starinski sto od masivnog drveta. Dečak sedi i gleda kroz prozor dok majka kuva mleko na šporetu. Nema ničeg slađeg nego prstom skinuti kajmak sa prohlađenog mleka i strpati ga onako slasnog u usta.

To je bio i ostao ukus i miris detinjstva.

Setio se majke i njene retke kose skupljene šnalom iza uva. Od jutra kad bi ustala pa sve do večeri radila bi i retko kad bi je iko mogao videti da je sela. Njeni mišićavi listovi provirivali su iz pletenih čarapa baš zbog tog konstantnog napora. Uprkos tome imala bi gotovo uvek osmeh na licu a njen veliki razmak između prednjih zuba davala je njenom licu detinji izraz.

Sve dok je bila zdrava  slala mu je hranu  stotinama kilometara  odvojenom od rodnog mesta, na studijama.

Pršuta i pita od ovčijeg sira sa mirisom zavičaja i majčinske ljubavi palili su njegova nepca jednom mesečno u zamašćenoj kutiji koja bi stizala lokalnim autobusom, pravo do velikog grada.

Uveče kad bi legao u rasklimatan i ulubljen krevet male studentske sobe, zatvorio bi oči i jasno čuo zvona sa crkve u selu, dok bi Mujezinova tužna pesma dopirala  kao da je soba odmah pored  džamije. Sa setom bi čvršće stegao očne kapke i vilicu kako bi jasnije osetio miris rodnog sela u podnožju Šar planine i malo stado ovaca koje trčkara do obora lupajući klepetušama kao odgovor na majčino šibanje uskim prutem da požure kući.

Sve bi to čuo i jače bi se ušuškao u olinjali jorgan, zaspao bi slatko uspavan mirnim sećanjem na zavičaj koji ga je iznedrio baš ovakvog kakav je danas.

 

***

 

Stajao je na trgu kao već svršen pravnik čekajući devojku sa kojom je bio veren. Kupio je buket crvenih božura. I ona je bila sa Kosova pa su neke ljubavi delili kao i ovu o cveću iz njihovog kraja. Kasnila je, a on je u dokolici imao vremena da se osvrne po gradu i licima koja su prolazila mimo njega. Odavno nije bio u svom selu, tačnije od kad se majka upokojila.

Mala kuća ostala je zaključana i napuštena kao kakva zanemarena i ostarela žena.

Iz misli ga trgoše mladići koji su u glasnom razgovoru prolazili pored njega. Jednog je prepoznao sa fakulteta, bili su zajedno na nekim predavanjima. Javiše mu se klimanjem glave.

Nastavio je misli gde je stao. Setio se drvene kolevke koju je majka čuvala iza vrata mnogo godina kasnije pošto su on i brat odrasli. Pade mu na pamet da ju je trebao uzeti i doneti kao uspomenu, ali odmahnu glavom uz uzdah.

Setio se da je ceo njegov kraj jedna velika kolevka koja ga je zanjihala tako snažno da ga je zabacila daleko od sebe. U nadi da će uvek pamtiti odakle je i kakav potekao.

 

***

 

Bio je veliki hrišćanski praznik a on je na vestima ugledao svoje selo. Niske kuće i baklanice. Dvojezične natpise na srpskom i albanskom. Videla se i kupola džamije.

Videlo se i zgarište od nekadašnje crkve. Slova su mu igrala pred očima i slika je bivala sve crnja. Crna ko Beli Drim.

Prsti su ga pekli jer je cigareta dogorela do filtera, deca su vikala iz susedne sobe….

„Tata, tata….u kojoj je zemlji taj požar?“

Mutilo mu se pred očima i jasno je video majku kako plače na kućnom pragu dok mu maše a on otpozdravlja kroz musave prozore autobusa.

Činilo mu se da čuje njen glas…“E moj sine veliki si ti kosovac, tu  iz fotelje..“

Već sledećeg trenutka sve je pojela neman velika kao savest.

 

 

kratka priča "Povratnik"

Kratke priče na jednoj strani

 short stories on one page

Objavljeno na sajtu "Čudo"

Povratnik

Vrata kapije zaškripala su kada ih je rukom gurnuo i ušao u zaraslo dvorište. Uska betonska staza nije se videla od korova. Osetio je samo drugačiji bat koraka kad je zagazio na nju. Okolo je sve bilo prekriveno šipražjem, i rukom je sklanjao od sebe granje dok je išao do kuće.

Prozor je bio odškrinut, dvokrilni sa prostorom između. Ispružio je ruku i u uglu napipao klјuč od ulaznih vrata. Brava je s mukom šklјocnula i ušao je već pomalo zaboravlјen prostor. Prošao je kroz paučinu koja je okitila vrata po uglovima, samo je protresao kosu i zastao na sred sobe zasleplјen mrakom koji ga je jedino dočekao. Napolјu je bio sunčan dan, jedan od onih kada suce nemilice prosipa svoje zrake.Otvorio je sve prozore i seo na jednu stolicu u ćošku. U torbi je imao hladnu limenku piva,otvorio je i halaplјivo potegao na suvo grlo. Jako je podrignuo i oči su mu bile krvave od tog napora. Sutra će početi sa sređivanjem. Gledao je po sobi može li se prespavati tu. Krevet je bio prekriven nekim čaršavom ali se videlo da su dušek izgrickali miševi. Izneo ga je na sred dvorišta preko trave i tu legao.Satima je ležao i gledao u nebo iznad svoje roditelјske kuće.Video je da mora i krov da presloži i zameni napukle crepove. Nije to ništa, samo kad je ovde, tešio se.

Imao je novca pa će sutra naručiti nov nameštaj, bar ono najneophodnije. Uzeo je telefon da vidi ponudu ali mu se spavalo i trgo se kad je već mrak pao. U kući nije bilo struje. Sutra će i to srediti. Bojao se samo da opet zaspi, jer hilјadu puta je sanjao ovaj san da se vratio a budio se uvek i iznova u svom čistom i belom krevetu glavnog grada Danske. Ne i ovaj put, obećavalo je nebo nad Srbijom sa svim svojim zvezdama i satelitima odozgo se smešilo na njega.