"Ljubav je u srcu posmatrača" priča koja je ušla u zbornik

Kratke priče na jednoj strani 

Short stories on one side

                   Ljubav je u srcu posmatrača

 

Gospodin Igrošanac je veoma otmen.

Pravi dasa.

Skelet mu ima držanje kako bi rekle stare bake.

U isto vreme dolazi u moj kafe i samo klimanjem glave poručuje.

Moje je da pogodim šta je to.

Zauzvrat, gospodin Igrošanac  ostavlja baš veliki utisak na mene dugo me gledajući.

Puši mirisni duvan iz lule i oko njegovog stola miriše na divlje višnje.

Uredan i sa podšišanom bradom moglo bi se reći da je lep i vrlo privlačan muškarac.

Često ga kradom gledam dok kaobajagi perem čaše iza šanka.

Mislim kakav je on otac, ljubavnik, prijatelj...

Znam...znam, do tog zaključka se dolazi kad čoveka upoznaš. Ali, on ne dozvoljava bliže upoznavanje.

Uvek odmeren, učtiv pa moglo bi se reći i uštogljen.

Danas je posebno lep u ovom sivom odelu.Šešir mu je crn kao i cipele.

Nisam sigurna kad sam se tačno zaljubila u gospodina Igrošanca.

Dugo ga gledam, radni dan je pa u kafeu  i nema gostiju.

Ponekad odlutam nekud daleko dok ga tako posmatram.

-Dobro bre, dokle ćeš da postavljas ovaj sto u prazno, kaže koleginica iz druge smene...

-Što lepo ne popiješ kafu za šankom kao svi mi?!

I još pališ tu smrdljivu lulu zabadava da dimi u piksli.

Viče, viče, rukom tera dim i otera mi gospodina Igrošanca.

kratka priča "Kolevka" štampana u književnom časopisu "Suština poetike" i na sajtu "Cudo.rs"

Objavljeno na sajtu "Čudo"

 

kolevka-zeljka-basanovic-markovic.pdf (knjizevnicasopis.com)

KOLEVKA

 

 

Stari kažu: "Kakva te kolevka zaljulja, takva te motika zakopa."

Naše selo je toliko malo da se ni pokojniku ne vraća čak ni pod zemlju u njega.

Kuća u kojoj sam rođen  blizu je reke Skrapež ponosa svih meštana Glumača, malog sela sa brdima i kosinama severno od Požege. Moje detinjstvo bilo je bezbrižno dok sam bio pod okriljem sela i išao u dvogodišnju seosku školu.

Igre na potocima zamenili su mi  na prečac velikim gradom.

Imao sam devet godina kad su me upisali u treći razred osnovne škole u Požegi.

Onako bosonog utrčah pravo u cipele dva broja veće. Moji su prodali kravu da bi me spremili.

Odveli su me u školu rođaci koji žive u gradu.

Pokazali mi učionicu i upoznali sa učiteljicom. Blaga i prijatna žena blajhane kose koju do tad nisam viđao. U selu su se žene retko farbale.

Mali, naivan i zbunjen ostao sam sam.

Časovi su trajali do popodne. Tog prvog dana jedva me je mesto držalo. Sve sam gledao i upijao ali nisam imao mira, čak mi je pomalo bilo i dosadno.

Velika škola na dva sprata sa puno učionica i đaka bila je za mene kao svemirski brod, ali umesto da poletim nekako me je sabijalo svo to prostransvo zatvorenog prostora.

Da protegnem noge pitah da li mogu da odem u wc. Učiteljica mi je dopustila i ja izađoh.

Tek kad sam krenuo da se vraćam shvatih da ne znam koja je moja učionica.

U panici otvarah sva vrata redom ali nepoznata lica koja sam viđao pojačavala su moj strah i paniku.

Zaboravio sam i koji sprat je bio pa sam tako tumarao sam po školi.

Već na ivici plača otvorih vrata iza  kojih konačno ugledah moje odeljenje....

Onako isprepadan izlanuh se rečima: "Tuj si Žujka, krvavu ti neđelju!"

Svi su se smejali učiteljica nije mogla da ih smiri....

Od tog dana svi su me zvali seljačić Žujka.

Patio sam za Glumačom i u toj patnji postao sam građanin drugog reda.

Selo me nije htelo jer me je grad iskvario a grad je tvrdio da nisam dovoljno pokvaren da ne budem seljak.

U toj bici opet sam  se izgubio.

Niđe vrata, krvavu ti neđelju...

 

 

 

Kratka priča "ZEMLJA" nagrađena na konkursu " Izvor "

 

 

                                        ZEMLJA

Sneg u Banatu  uvek je veličanstven. Nepregledna seoska ravnica okupana belinom. Smirene i pomalo usporene Banaćane teško je pokrenuti i leti a kamoli zimi. Zato je belina netaknuta, dok sneg još uvek pada i pravi još veće gomile. Koračam uzbrdicom iza kuće. Sneg škripi pod kramponima mojih cipela. Idem u pravcu železničke stanice.Baka Rada mi je napunila kariranu torbu hranom koju je danima spremala. Para koja mi kulja iz usta preko štrikanog šala magli mi pogled, ili su to suze?!

Prolazi me jeza čitavim telom, kao kad noktima zagrebeš po limenom koritu u kome su nas kupali kad smo bili mali.

Stojim nad baka Radinim grobom od zemlje koja se pomalo urušila .Cveće sam stavila u blatnjavu teglu i sneg je već napadao preko latica.

Kako je život jednostavan kad nemaš priliku za komplikovanje.

Nemam joj šta zameriti. Mislima sam se već ispričala sa njom.

Kuća i zemlja su prodate,  sve tragove prekrio je sneg.Kao da nikada nismo ni bile ovde.

Odlazimo ćutke.

Ona u zemlju , ja iz zemlje u nadi da će nas zemlja na kraju opet sastaviti.

 

 

Životarenje

Kratke price na jednoj strani

"Bašta Balkana"

Životarenje

Kabriolet je leteo po putu, vijorila mi se kosa na vetru a ja sam gledala u nebo.

Divan, vedar dan u kakvom je nebo najlepše.

Moma je vozio brzo i ćutke, čak smo  i muziku ugasili.

Poslednje čega se sećam je taj spokoj i sreća, miris opojnog parfema koji sam to jutro stavila poslednji put...

*****

Plafon iznad moje glave je prljav i izljuspan.Kreč samo sto ne otpadne.

Na nekim delovima žute lepljive fleke, kao da je nešto bilo zalepljeno na njemu.

Pošto jedino on zaklapa moj pogled poslednjih deset dana, znam mu svaku boru kao muž svoju ženu sa kojom čeka  zlatnu svadbu.

Sestre su ljubazne ali tek po nekoj vidim lice jer mi je vrat fiksiran.

Ne govorim i ne pokrećem se.

Za doktore, ja sam u komi i klinički mrtva.

Uprkos tome spokojna sam  i srećna.

Moma širi ruke ka meni...eno baš sa plafona.

Jedino plafon zna da smo živi.

Kratka priča "Čovek za dva broja manji"

Kratke price na jednoj strani

Željka Bašanović Marković: TRI KRATKE PRIČE » Sinhro.rs

Čovek za dva broja manji

Ustao je kao i obično.

Jutarnje tuširanje i čitanje novina samo u peškiru obmotanom oko kukova predstavljalo je za njega vrhunac hedonizma.

Dobro je znao da ga komsiluk gleda kroz velika staklena vrata koja vode u dvorište.

Uživao je u tome.

Voleo je tu veličinu sebe u njihovim očima dok je on u stvarnosti bio čovek dva broja manji.

Komotno je mogao i da se pokrije tom komšijskom verzijom sebe.

Možda  bi se i pokrio jutros njome samo da je mogao da je nađe.

Pred sobom bio je kao glava čiode, čekajući nekog dobrog šnajdera da ga iskorosti za fircanje.

"Najgore je ipak kad te nema nigde!", pomisli i utonu u tudje mišljenje.