Molitva
Proleće je te godine
došlo iznenada kao neki usud hladnoj zimi. Mi smo se vukli ka groblјu još uvek natrontani
debelim džemperima kao da ni sami nismo verovali suncu.
Sahrana je bila velika,
i kolona se otegla kroz celo selo. Deda je bio čovek u punoj snazi i mnoge je zadužio
pre nego je seo na otoman posle ručka i zauvek zaspao. Ni u njegovu smrt lјudi nisu
verovali kao ni u ovo iznenadno proleće. Bila je to jedna kolona nepoverlјivaca,
palo mi je na pamet i skoro izmamilo osmeh.
Ujeo sam se za obraz
da mi osmeh ne bi zaigrao na usnama jer to nikako nije priličilo sahrani.
Setio sam se kad sam
bio mali dečak deda me je na ramenima nosio kroz celo selo da pokaže prvog unuka.
Bio je nekako strog
i zadrt i nikada ga nisam potpuno prihvatio. Kinjio je i oca i strica a oni su slabi
da mu se odupru uvek bili u njegovoj senci. Meni je bilo žao oca, jer je uvek kako deda kaže, bez mnogo rasprave i polemike. Uveče sam često zaticao majku kako plače a jednom sam čuo dedino
ime pa sam sa time povezao sve nesuglasice svojih roditelјa. Godinama je rasla moje
odbojnost prema dedi čak i za stvari koje kao mali nisam razumeo. Koračao sam gledajući
u svoje cipele kao da sam se plašio da bi neko u mom pogledu prepoznao nešto nalik
likovanju umesto žalosti. Groblјe je bilo na uzbrdici pa mi se činilo da nikada
nećemo stići. Otac i stric bili su smrknuti i sporo koračali pognutih glava. Majka,
kao većina žena ostala je da sprema daću za posle sahrane.
Kada
smo ipak nekako stigli do mesta gde je bila iskopana raka i daske poslagane na užad
kako bi se spustio sanduk, počelo je neko komešanje i primetih nepoznatu ženu u
crnini. Na glas je plakala i rukama razmazivala zemlјu, dok su joj nokti bili prlјavii
polomlјeni. Dvojica muškaraca vukli su je uhvativši je ispod pazuha kao dete, a
ona se otimala i još jače ridala. Ljudi su se tiskali da vide ko je to i šaputali
među sobom. Nekako je i do mene došlo da je to dedina neprežalјena lјubav iz mladosti.
Otac i stric besno su je gledali i tražili da se udalјi sa sahrane. Mene su tetke
sklonile i pre nego što su dedu pokopali, uguravši me u auto koji je bio parkiran na stazi tek nekoliko metara od grobnog mesta.
Od
straha sam u sebi nesvesno počeo da izgovaram molitvu koju me je majka učila, usne
su mi mrmlјale reči….“Gospode daj mi snage da podnesem zamor današnjeg dana i sve
što se u toku dana dogodi. Upravlјaj mojom volјom i nauči me da se molim, da verujem,
da se nadam, da trpim, da praštam i volim. Amin.“
