Životne radosti
Neki su ljudi
vikali niz ulicu tog avgustovskog dana na izmaku leta. Vera je stajala uz prozor
začešljane kose na potiljku skupljene šnalom od slonove kosti. Rukom je gladila
dasku ispucalog prozora koji je već deceniju bio izložen suncu. Sa spoljne strane
uz zid kuće ležale su stranice zelenih žaluzina. Vera nije volela mrak, gotovo uvek
one su bile u tom položaju i jedino kad bi pala kiša ona bi ih zatvarala. Vera nije
volela kišu. Tog jutra bila je neizmerno srećna, gotovo da joj ni kiša ne bi mogla
pokvariti raspoloženje. Sećala se retkih trenutaka sreće kada je bila mala i kada
bi joj majka za užinu pravila palačinke. Debele i masne, bogato nadevene džemom
od kajsija koji je sa uglova curio. Na kraju bi ga prstima skidala sa tanjira i u slast
pojela svaki trag sa belog porcelana. Njena majka imala je isto tako beo ten. Uvek
joj se činilo da miriše na kajsije kada bi je poljubila uveče pre spavanja. Bilo
je to dok je bila baš mala jer je majka umrla pre nego je napunila sedam godina.
Na sahrani je padala kiša kao da je neko polivao kofama iz velikih tamnih oblaka.
To joj je najstrašnije sećanje iz detinjstva. Otresla je glavom da odagna te misli,
grehota bi bilo da tako lepo raspoloženje kvari tužnim mislima. Vratila je pogled
na ljude koji su sad stajali u grupi tu niz ulicu. Volela je ovu kuću u malom primorskom
mestu. Nasledila je od deke još kad je imala dvadesetak godina. U njenoj porodici
niko nije dugo živeo. Moglo bi se reći da su srećni oni koji dožive starost ali
to znaju samo oni koji umiru mladi. Njoj je ove godine šezdeseta i oseća kako joj
telo nije više ono što je bilo. Kada padne kiša bole je kičma i sve kosti. Tada
se savije u ugao sofe i pokrije dedinom starom dekom koja još miriše na detinjstvo
ili joj se to samo tako čini… Ako ni to ne pomogne uzme veliku teglu džema od kajsije
i širokom kašikom obilato zahvati svoj zalogaj sreće. Zna ona da to ne bi smela
jer ima povišen šećer ali šta je to u odnosu na osećaj sreće i utehe koju joj to
donosi.
Dugo zagledana
uz prozor stoji, sve dok i poslednji prolaznik izmučen letnjom vrelinom ne ode kući.
Vera nema gde da ode ona je uvek u kući.
Нема коментара:
Постави коментар
Komentar je uvek dobro dosao!