Književni pregled u izdanju Alme i moje dve priče...

Kratke priče na jednoj strani 

short stories on one page

KOLEVKA

 

 

Stari kažu: "Kakva te kolevka zaljulja, takva te motika zakopa."

Naše selo je toliko malo da se ni pokojniku ne vraća čak ni pod zemlju u njega.

Kuća u kojoj sam rođen  blizu je reke Skrapež ponosa svih meštana Glumača, malog sela sa brdima i kosinama severno od Požege. Moje detinjstvo bilo je bezbrižno dok sam bio pod okriljem sela i išao u dvogodišnju seosku školu.

Igre na potocima zamenili su mi  na prečac velikim gradom.

Imao sam devet godina kad su me upisali u treći razred osnovne škole u Požegi.

Onako bosonog utrčah pravo u cipele dva broja veće. Moji su prodali kravu da bi me spremili.

Odveli su me u školu rođaci koji žive u gradu.

Pokazali mi učionicu i upoznali sa učiteljicom. Blaga i prijatna žena blajhane kose koju do tad nisam viđao. U selu su se žene retko farbale.

Mali, naivan i zbunjen ostao sam sam.

Časovi su trajali do popodne. Tog prvog dana jedva me je mesto držalo. Sve sam gledao i upijao ali nisam imao mira, čak mi je pomalo bilo i dosadno.

Velika škola na dva sprata sa puno učionica i đaka bila je za mene kao svemirski brod, ali umesto da poletim nekako me je sabijalo svo to prostransvo zatvorenog prostora.

Da protegnem noge pitah da li mogu da odem u wc. Učiteljica mi je dopustila i ja izađoh.

Tek kad sam krenuo da se vraćam shvatih da ne znam koja je moja učionica.

U panici otvarah sva vrata redom ali nepoznata lica koja sam viđao pojačavala su moj strah i paniku.

Zaboravio sam i koji sprat je bio pa sam tako tumarao sam po školi.

Već na ivici plača otvorih vrata iza  kojih konačno ugledah moje odeljenje....

Onako isprepadan izlanuh se rečima: "Tuj si Žujka, krvavu ti neđelju!"

Svi su se smejali učiteljica nije mogla da ih smiri....

Od tog dana svi su me zvali seljačić Žujka.

Patio sam za Glumačom i u toj patnji postao sam građanin drugog reda.

Selo me nije htelo jer me je grad iskvario a grad je tvrdio da nisam dovoljno pokvaren da ne budem seljak.

U toj bici opet sam  se izgubio.

Niđe vrata, krvavu ti neđelju...

                                   GLAD  

Usnulo jutro bori se da ne ostane u noći.

Borim se i ja.

Dok gledam kako sviće polako me osvaja glad.

Putuje direktno do mozga.

Glad osvaja site od nervoze i životne gorčine. Tako im ubrizga malo endorfina u centralni nervni sistem.

Danas sam pacijent sopstvenog života.

Pokušava da me izleči kao gerantološka sestra starog i nemoćnog bolesnika.

Skrećem pogled na još uvek otvoren prazan orman.

Pokupio je sve stvari, čak i moje, valjda za uspomenu.

Možda iz pakosti.

Moraću u kupovinu u nekim ritama. Samo kad bih  ukrotila ovu glad.

Razdire mi čitavu utrobu i cepa bolovima svaku misao.

Sedam u auto i vozim nasumično. Trube mi i psuju...

Ne obazirem se. Žurim da stišam ove glasove u sebi. Da nahranim bes, sujetu, bol, mržnju, malodušnost.

I dok se gledam u ogledalu butika vidim ženu u novim stvarima.

Ne prepoznajem sebe. Tuga se ne vidi od skupih stvari

Okrećem se, njišem , pućim usne i ludiram se.

Mlada sam još uvek. Sve dok platna kartica prekraja sve duševne nedostatke.

Plaćam sreću zajedno sa garderobom.