kratka priča "Sve što dođe mora i da prođe" iz knjige "Priče s karakterom i karakter bez priče"

Sve što dođe  mora da prođe

 

Tog dana bila je užasna sparina i sunce je pržilo skriveno ispod oblaka. Oko podne, Ilija  sede na kauč u letnjoj kuhinji, osloni se na  naslon sa desne strane i zaspa. Uzalud smo  tresli njegovo telo,  Ilija beše zaspao zauvek.

Bila je sredina leta kad je umro Ilija. Starac od sedamdeset  leta, mogao je poživeti još koje leto ali, ujna požuri da kaže : „Umiru i mlađi, lepa je to starost!“

Celo selo u podnožju planine sjatilo se u kuću još istog popodneva da izjavi saučešće. Ilija je bio od viđenijih ljudi i znali su ga i iz okolnih sela. Glas se širio munjevitom brzinom i narod je  navirao a, strine su kuvale kafe i nasipale rakiju za pokoj duše. Crni Ilija jesenas je pekʹo tu rakiju ne sluteći da će je služiti za njegov parastos.

Skloniše nameštaj po ćoškovima sobe sa ulice, a na sredini staviše mrtvački pokrov na manji sto. Seoski berberin sredio je deda Iliju za tu priliku, štricnuo mu brkove a kosu zagladio na razdeljak. Kovčeg je bio otvoren tako da su  svi mogli da ga vide poslednji put. Ruke su mu bile prekrštene na trbuhu i spazih da nema burme na desnoj ruci. Ujna je uhvatila moj pogled, povukla me za ruku u  kraj: “Skinuh je da ga zbog dva grama zlata ne otkopavaju bitange.“ Šapnula mi je na uvo. Ćutao sam iako sam znao da će je već sutra prodati kao lomljeno zlato u varoši. Nikad je nisam voleo. Bila je od onih žena koje bi svakom našle manu a da pritom sopstvene nisu želele da vide. Bila je sebična i džangrizava ženetina.

Izneli smo kovčeg nas šestorica braće od ujaka i tetaka. Ćutke i u koloni krenusmo putem groblja koje je bilo iza deda Ilijine kuće, na kraju sela.

Sahrana beše kao i sve druge. Žamor okupljenih ljudi i pevanje opela, panaija u kuglicama i rakija u plastičnim čašama sabili su mi tugu u oči, a ona je kapljala  bez ikakve grimase na licu i slivala se niz obraze.

Oni najbliži prijatelji i rođaci došli su na daću pokojniku posle sahrane. Žene su iznosile ovale pune hrane na sto. Nisam mogao ni zalogaj da progutam. Rakija je već nekako klizila. Vrućina je i uveče bila nesnosna pa su se muve nakupile iznad stola privučene mirisom hrane.

Sedeo sam u čelu stola pušio cigaretu za cigaretom i pio, kad je Radiša moj stric seo do mene.

Desnim dlanom tresnuo me je po leđima da sam se nakrivio na stranu.

- Sine moj, nemoj se sekirati badava.

- Vidiš, leto je došlo posle hladne zime, alʹ i ono će proći, ostaće sećanja Sve što dođe mora i da prođe, tako i naš Ilija. Ko se rodio mora i da umre!, završio je rečenicu kao neku odu za dedu.

- Kad se čovek rodi njemu se odmaʹ otvori rupa u zemlji i čeka ga, dodala je ujna

Pogledao sam je preko dima cigarete uporno misleći gde li je ta njena rupa da je odnesem do nje.