Kratka priča "Gastronomija mog detinjstva" iz knjige "Priče s karakterom i karakter bez priče"

Gastronomija mog detinjstva

 

Kao kapi vode ka slivniku, slivao se svaki dan tog leta u nepovrat. Mogao sam imati dvanaest ili trinaest godina. Znam to zasigurno, jer kuma Živana beše još u selu. Svake nedelje pravila je krofne, one velike i šuplje što mirišu na rendanu koru limuna. Nikad posle nisam jeo takve. A verujem da ih nije ni pravila tamo gde se odselila.

To leto bilo je drugačije po mnogo čemu.

U selo su se doselile dve sestre jer je njihov otac lekar dobio premeštaj. Selo je tu vest dočekalo ko ozebli sunce. Što se mene tiče, nisam tome ni pridavao značaj u početku, a nisam imao ni kad od silnog jurcanja sa decom iz ulice za krpejačom koju smo od ujutru pa dok se ne smrkne pikali  između dva od dasaka napravljenih golova sa razapetom ribarskom mrežom na njima.

Upoznali smo se ispred crkvene porte, primetio sam da me je više puta pogledala ali

sam se brisao oko usana sve misleći da sam musav od kuminih krofni. Nedeljom se jela pečena riba kako i priliči malom ribarskom selu gde su svi bili alasi. Bilo je i riblje čorbe prošarane ikrom i alevom paprikom koja se presijavala kao bakar u masnom loncu.

Te nedelje ustali smo rano kako bi ulovili što više ribe jer se spremalo i za majstore koji su zidali pomoćni deo kuće mog ujaka.

Još nije ni svanulo kad zabacismo mreže. Odbljesak neba na vodi raspirivao je moju

dečačku nestrpljivost. Tada se praćaknuo i odmah sam video da je krupan šaran tog jutra odvojen iz skrovitog rečnog dna zbog svoje radoznalosti. Krljušt mu se caklila na tek izlazećem suncu i uzalud je otvarao usta i udarao repom, bio je plen.

Ponosno sam ga nosio u ruci dok smo se vraćali kući sa ulovljenom ribom. Baš tada

naišle su doktorove ćerke i tako me gadljivo pogledom streljale, dok se moj izraz od

ponosa pretvarao u želju da me zemlja proguta.

Nisu mi se javile prošle su pored mene kao da me nema. Dok su za ručkom udarale kašike o tanjire, velike šaranove oči na odsečenoj glavi gledale su me netremice. Baš tada je jedan od radnika masnom rukom izvadio glavu u svoj tanjir i počeo da zubima i usnama siše sve sa kostiju. Nisam mogao ništa da okusim.

Odjurio sam do reke i dugo sedeo nesvestan da me jedna od sestara posmatra iz prikrajka, osmehnula mi se i ja sam shvatio da ipak više volim devojke nego ribu, iako je moj ujak tvrdio da se to ne razdvaja.