Puževa pesma

Kratke priče na jednoj strani

short stories on one page

objavljeno na sajtu "Čudo"

Puževa pesma

Po putu se sluzavo gegao puž. Veliki i impozantan s kućicom. Nekada su deca pevala: “Pusti puže rogove, da oremo dolove ako nećeš pustiti ja ću tebe ubiti, sekirom po glavi na zelenoj travi…”

Tri dečaka prolaze pored njega u kratkom vremenskom periodu.

Prvi je debeo i majica mu tesno izmiče sa stomaka čak ni tregeri ne mogu da je zadrže. Odlazi žurno ali deluje nekako više trapavo zbog svog izgleda. Puža je samo okrznuo pogledom. On ionako nije za jelo, a nije ni za zabavu ili igru.

Drugi dečak prolazi ivicom puta cupkajući s noge na nogu i zviždeći neku veselu pesmicu. Ima mršave i krive listove s kolenima u krastama koje izviruju iz bermuda tik iznad njih. Ugledavši puža približava mu se i nekim tankim prutom prevrće ga po putu.  Puž je sada u kućici i klapara po asfaltu. Dečak odlazi svojim putem.

Nije prošlo mnogo, sredinom puta uz samu belu liniju koja razdvaja dve trake, ide treći dečak sav nalickan i uredan toliko da nervira. Razdelјak kose tačno mu je po sredini.Ni dlaka levo ni dlaka desno viška. Cakli očima i širi zenice kad ugleda puža, zamahnu nogom i šutnu ga toliko daleko u šumu kraj puta da verujem da mu nije bilo dobro ako je kojim slučajem i preživeo. Nalickani odlazi niz drum ne gubeći vreme.

Tri decenije kasnije na istom onom mestu sva trojica se kriju po šumi a da toga nisu svesni. Zaziru jedan od drugog i mrze se uprkos tome što se ni ne znaju. Rat je i svi se plaše svakoga. Osećaju se nezaštićeno kao onaj puž što je onomad lutao drumom. Plaše se i oni onih koji dolaze drumom. Odozgo avion kruži i ako bi izbacio samo jednu, samo jednu raketu, cela šuma bi bila sravnjena i u plamenu.

Najgore je kad zavisiš od tuđeg poteza ruke ili  noge, bilo je poslednje što je pomislio treći nekadašnji dečak dok se šuma pretvarala u veliki crni oblak prašine.

Sve se raspuklo u paramparčad kao puževa kućica.