Životni trener
Tri kuće u nizu jedna uz drugu,
priljubljene, kočoperile su se na jakom jutarnjem suncu kada sam prolazio tuda.
Imao sam debeli zimski kaput i nisam mario što mi je bilo toplo. Otkopčao sam se
i išao veselo žmirkajući u pravcu sunca. Žurio sam na sastanak ali misli su mi pratile
okoliš bez obzira na tremu od neizvesnosti pratio sam svako drvo, cvet, kuću i prolaznika.
To me je smirivalo i davalo podršku da je dan ko stvoren da mi konačno krene od
ruke i dobijem posao. Sinoć sam pročitao pravila iz neke knjige saveta i psihičke
pripreme za nastup na kastingu za posao. Obukao sam se po savetima stručnjaka i
dobro zapamtio kako da držim ruke i nastupim samouvereno ali ne i pretenciozno,
šta smem reći i koje odgovore da izbegavam. Floskule su mi uskovitlale mozak i nisam
mogao da se odlučim koja mi je od koje bolja i koja je ona prava, i može da mi pomogne
kako bih zasenio komisiju poslodavca. Konačno sam stigao ispred zgrade, odmerio
je do gore, duboko udahnuo i ušao. Ispred su bile samo žene, doterane i smirene
sa aktovkama u krilu. Nisu me ni pogledale, pripisivao sam to strahu od konkurencije.
Prolete mi misao kroz glavu, koliko li su one ranije morale ustati da se ovako udese,
nije lako ženama, setih se da sam i to negde pročitao.
Seo sam na slobodnu stolicu pored vrata iza kojih je trebalo dopreti do mene moje ime i prezime da bih ušao.
Skupio sam dlanove u krilo i isprepletao prste. Okupljene žene gledale su negde
ispred u zid kao da je tamo nešto zanimljivo pisalo i bile su neobično mirne. Dobro,
bio sam i sam prilično smiren, na izgled.
Najzad su se vrata otvorila širom
i čuo sam svoje ime.
-Miljan Kalibura?, rekla je žena
u suknji do kolena i plavoj košulji.
Ustao sam i stao pred nju spreman da zakoračim i uđem u
prostoriju.
-Miljane, zašto ste vi došli?,
upitala me je uz blago podizanje desne obrve, i tada videh da ima velike i svetle
oči.
-Došao sam na konkurs za posao,
rekoh pomalo nestrpljivo kao neko kome postavljaju glupa pitanja.
-Gospodine, pa pogleda u papire,
Kalibura, ovo je konkurs za žene, pa pisalo je u objavi da decidirano tražimo žene.
Napravila je gadljivu grimasu kao da ne znam da čitam ili tako nešto, elementarno.
Nisam siguran kako sam se ponašao
u tom trenutku ali već je jedna žena prošla mimo mene i ušla u prostoriju sa većom
šansom da dobije posao nego mojom da se nekako oteturam do kuće sa još jednim izneverenim
očekivanjem.
Žena koja je sedela u uglu hodnika
najdalje od vrata samo mi je dobacila kratak pogled koji je govorio, više sreće
drugi put.
Napolju me je dočekalo sunce i one iste kuće samo što mi je pogled bio
oboren na dole, besan što nisam žena.
Нема коментара:
Постави коментар
Komentar je uvek dobro dosao!