МОЈ БРАТ ПО ОЦУ

МОЈ БРАТ ПО ОЦУ

Устани! - каже док и сам устаје од стола.

Морамо да пожyримо неће нас чекати....

Упекло је подне и баш ми се не устаје, волим ту сеоску врелину, док све пече од јаког сунца  и

јаке ракије а муве неуморно зује, вуче ме да одремам.

Упркос свом хедонизму устајем и крећем јер не бих желео сад расправу са Јованом.

Он је старији брат по оцу али, одгајани смо као да нас је иста мајка родила.

Јутрос је сазнао да му је мајка умрла и жели да пођем са њим.

У дубини душе осећам љубомору јер моја мајка је умрла давно.

Опирем се том пориву али ево сад осећам потребу да га теби признам.На сахрани ће бити

много људи и сви ће бити тужни углавном због Јована јер је угледан господин, једино ћу се ја

у својој потаји радовати и смиривати своју болесну љубомору овим данашњим спроводом.

Јованова жена даће ми знак ако буде прилике да се "доватимо" у неком буџаку док је он

скрхан болом.

И данас ћу му завидети иако ћу користити све његово као да је моје.

Стајаћу  мали, мали, малецки и нећу имати шансу да ме ико потапше по рамену, бар.

Јован ће стајати уздигнуте главе и опет неће видети ништа од своје величине.