Zlatna ribica
Strina je uvek volela psovati. Tog dana dok je prekidala
vezu na bežičnom telefonu opsovala je negde u vazduh ka plafonu „Milosnu ti
majku!“
Taj telefon doneli su joj sin i snaha iz Nemačke kada su
proletos bili za Vaskrs. Beli sa svetlećim tasterima.
Niz hodnik čule se nanule kako udaraju dok silaze niz
stepenice. Bila je to Anka, prepoznao sam je po klaparanju. Verovatno se
vraćala sa četvrtog sprata gde je svako jutro pila kafu sa baba Bosom.
Prišao sam akvarijumu da nahranim ribice i video kako je ona
zlatna izvrnuta na leđa plutala bez života.
Vrisnuo sam „Strina!!!“ , „Uginula mi zlatna!!“
Strina je utrčala u sobu i zagrlila me, „pusti, ja ću to
srediti…“,rekla je uz psovku.
Bila je krupna žena i samo snagom svog tela mogla me je zaštititi
bez da išta kaže.
Voleo sam je kao majku.
„Nije lako brinuti o živom stvoru,“ šaputala mi je u kosu.
Ja sam znao da ne misli samo na ribicu. Daleko u planini
živela joj je sestra o kojoj niko nije brinuo, stara i bolesna. Strina bi
otišla k njoj da ja nisam morao u školu. Nikako se nije mogla stvoriti na dve
strane pri udalјenosti od više od šest stotina kilometara. Dok je bio živ deda
je govorio da svako na kraju ostane sam koliko god dece i sestara imao. Strina
je uvek odmahivala rukom na to i opet bi opsovala.
Ovo dete nema ni brata ni sestru pa sam mu kupila ribice,
govorila je dedi. Deda je opet mislio da su životinje za štalu ali nije to
mogao reći za ribice tako da je ćutao.
Nisam imao ni oca ni majku ali je to strina prećutkivala
namerno. Posle rata strina je svašta prećutkivala a umesto objašnjenja
ubacivala je psovke. Kad bih se razboleo dugo bi sedela uz moje uzglavlјe i
pevala mi dok ne bi zaspao. Retko bi pričala o majci, a nisam ni tražio jer bi
me to uvek rasplakalo a strina kaže da ne treba biti cmizdravac.
Od posle rata ne igram se više, nekako nemam želјu a i nemam
s čim. Jedina zabava i lјubav bile su mi tih jedanaest ribica. U stvari deset,
sad kad ove jedine zlatne nema, setih se iznenada kako sam prestao i sa decom
da se igram jer smo pucali zamišlјenim puškama jedni u druge pa na kraju ne bi
ostao niko živ. Nisam voleo da iko nestaje.
Shvatio sam da se tuga i nemogućnost čoveka da išta
pobolјša ili popravi najbolјe leči psovkom.
Opsuješ sočno kao moja strina i bude lakše, stvarno
bude.
Jutros je umrla strinina sestra u planini pa ćemo se strina
i ja preseliti u Nemačku kod njenog sina i ja ću tamo upisati školu.
Ribice ću ostaviti komšinici Anki da ima i ona o nekome da
brine kad baba Bosa umre. Strina kaže da će mi u Nemačkoj biti bolјe i da su
tamo sve ribice zlatne.
Opsovala je i ribice i Nemačku na kraju, jedino to nisam
razumeo. Zašto opet psuje kad je sve išlo po planu.
Нема коментара:
Постави коментар
Komentar je uvek dobro dosao!